Округли сто на тему “Јован Дучић – повратак великог пјесника и дипломате” одржан је у Библиотеци за слијепе Црне Горе, поводом обиљежавања 150 година од његовог рођења, али и освјетљавања досад слабије познатог видокруга његове мисаоне и родољубиве поезије, прозе и публицистике, као и интелектуалног и дипломатског дјеловања. Због идеолошких размимоилажења Дучићево дјело је прећуткивано након Другог свјетског рата у социјалистичкој Југославији. Но, тај дио опуса и живота дипломате и пјесника враћа се на сцену `90-их година прошлог вијека, кроз публиковање књига и списа, али и повратком његових земних остатака из САД-а 22.10.2000. године у Требиње.
На том путу, “боравио” је и у Црној Гори, у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, посјетивши и Даниловград и Никшић.
Учесници округлог стола били су књижевници и књижевни критичари Милица Краљ, Будимир Дубак и Перивоје Поповић, као и публициста Јован Маркуш. Обратио се и мр Божидар Денда, директор Библиотеке за слијепе, истичући да Дучићево стваралаштво превазилази уско националне оквире, смјештајући га у ранг свјетски значајних поета. Уводник је одржао мр Александар Ћуковић, уредник програма у Библиотеци за слијепе, наводећи да се организовањем овог стола и они придружују обиљежавању јубилеја.
– Јован Дучић, човјек који припада реду најзначајнијих књижевних стваралаца нове српске књижевности, чијој је општој вриједности својом поезијом и прозом у многоме допринио, у којој је оставио дубок траг, а његово је дјело извршило велики утицај на низ генерација пјесника 20. вијека – рекао је Ћуковић.
Он додаје да га је књижевна критика, не без разлога, прозвала “кнезом српских пјесника”. Ту титулу, додаје он, одбранио је Дучић високим естетским мјерилима, самокритичношћу и потпуном преданошћу на путу до тражења савршенства.
Милица Краљ је дала свеобухватну слику не само Дучићевог стваралаштва, већ и његовог живота, током којег је, како је истакла увијек на уму имао и интерес српског народа и српске културе. То се, по њој, можда најбоље огледа у називу његове књиге “Вјерујем у Бога и у Српство”, која је и начело којим се руководио, а који му режим након Другог свјетског рата није опростио.
– Пјевао је са свијетле небеске чистине, свијетлећим буктињама у тмини, освијетливши и узнијевши у свере високе етичности и естетике српски духовни простор, али и српско страдање, патњу и жртве, политички идеолози му нису опростили толику љубав према роду и националну самосвијест – рекла је, између осталог, Краљ.
Будимир Дубак, који је у вријеме преноса земних остатака Дучићевих био министар вјера у Црној Гори, и предсједник Организационог одбора за пренос посмртних остатака Јована Дучића, као и Јован Маркуш, који је био секретар тог одбора, публици су пренијели низ занимљивих сјећања везаних за тај догађај из наше ближе прошлости. Дубак је наводећи да иако Дучић до тог догађаја није био у Црној Гори, ипак је задужио Црну Гору и Црногорце када је 1934. у Требињу подигао први споменик Његошу, рад Томе Росандића, и чак га лично отворио.
Овом приликом Дубак је истакао да ако се Његош сматра највећим српским пјесником епике, за Дучића се може рећи да је највећи лирик у српском народу. Но, висину је постигао и у мисаоној поезији, која је дуго прећуткивана.
– Његова метафизичка поезија су сами врхови метафизичког европског пјесништва. Но, нисмо довољно знали дуго да су истински прикривени разлози идеолошке и националне природе, јер није било популарно бити с оне друге стране у односу на комунистичку власт, и није било популарно бити доминантно опредијељен за српски народ и његово страдање и његову судбину – рекао је Дубак, између осталог.
Перивоје Поповић одлучио се на есејистички начин приказа Дучићевог стваралаштва, обједињеног у казивању које је насловио “Само буктињама Дучић збори кроз тмине”.
Он се, поред осталог, фокусирао на тему слободе присутну у Дучићевом стваралаштву. Јер, истиче, буктињу слободе која разгони тмине, Дучић је знао да разгори, а јер је био свјестан да нам је потребно свјетлости, наводи Поповић.
– Једна од звијезда која нам непрестано из требињске Грачанице шаље свој сјај, и помаже нам да се вратимо људској свјетлости у себи и да је шаљемо из себе, да спознамо истину и слободу, јесте Дучић. А, његова “Химна победника” је она тачка Дучићевог стваралаштва која му даје за право да у небеском царству поезије сједи поред Његоша – рекао је Поповић, између осталог.
На почетку и на крају, публика је имала прилику да чује и стихове Јована Дучића.
Извор: Дан
