Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић
Рекла ми је другарица пре неки дан да јој је дошло да побаца све што има у плакару, да је дошло време да се ратосиља старудија и да себи купи све ново. У тој њеној одлуци чучала је добро скривена меланхолија. Осећање усамљености. Паника од старења.
Познато је да шопинг терапија дефинитивно представља једно од најбољих решења за брзопотезно поправљање расположења. Шта жене купују? Гардеробу, ташне, ципеле, накит, нови парфем…
Све нас носи идеја о томе да бар с времена на време мало понегујемо саме себе, да је у реду, односно да није никакав злочин, обрадовати себе. Гребање картице у неком бутику, испоставља се као најлакше и најделотворније решење. Па ипак, не ради се ту уопште само о куповини, трошењу и робовању потрошачком менталитету.
Ради се о маштању. О замишљеној бајци, о призивању замишљене бајке, ради се о сањарењу о бољем животу. О писању приче.
Ради се о томе да многи људи, свесно или несвесно, осећају да стварност није довољна, и да нови живот може некако да се искреира. Да толико тога зависи од нас. А ми, ми смо оно како изгледамо, и наш спољашњи изглед јесте, хтели то да признамо или не, знак. Порука.
Фантазам о изгледу, о томе шта представљамо и како нас други људи виде, важи за све – чак и они који се труде да „не изгледају”, шаљу поруку о себи. Свеједно да ли носимо стару гардеробу, или на нама шљашти све ново, ми тиме на невербални начин непрестано исписујемо неко дубоко признање о себи. О својим срећама и тугама, о својој уображености и нарцисизму, о свом одустајању, о својим сновима и надањима. О својој идеологији, о томе како схватамо свет и где смештамо себе у свету.
Занимљиво, у безбројним емисијама о гојазним људима који су кренули на пут проналажења и стварања нових себе, један од најважнијих циљева, осим здравља, јесте да се лепо обуку, да уђу у фармерке, и мини-сукње, и у купаће костиме. И сви они виде себе у бољем филму, са бољим улогама.
Инспирисана идејом моје другарице, јуче сам отворила мој плакар, и остала запањена пред обичношћу онога што је било унутра. Фармерке и мајице, неколико сакоа, неколико џемпера. Зимска мода, на нашој географској ширини, свакако је далеко досаднија него летња, тако да кад сам све сабрала и одузела, дошла сам до закључка да бих и ја скоро све могла да бацим. Обично и старо.
Можда бих могла прво да бацим стари плакар?
„Не лудуј”, подвикнуо је онај здравији и духовити део мене, подсетивши ме – ако ми треба промена у животу, и то одмах, у дану кад лије киша и кад нико и не иде напоље, да кренем од раздељка.
И, нећете веровати – РАДИ!
Извор: То сам ја
