ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Опозициона историографија у (пост)комунистичкој Србији настајала је истовремено са опозиционим политичким партијама, од краја 1989. године. У новембарском броју ”Погледа” тада је објављена немачка потерница за генералом Дражом Михаиловићем из 1943. године, на 100.000 рајхсмарака у злату. До тада, сви су писали да су четници од новембра 1941. сарађивали са Немцима.

Иза ове потернице уследила је серија чланака у сваком броју ”Погледа”, све док су излазили, то јест до 2004. године. Те године писање чланака измештено је на интернет, на сајт погледи.рс.

У међувремену, ”Погледи” су почели да објављују књиге. До данас су објавили преко 100 књига, међу којима су и нека од најважнијих дела српске емиграције. Затим, од 2014. године, ”Погледи” објављују документарне, а од ове године и игране филмове, такође посвећене историји Другог светског рата.

Све време, ”Погледи” су окупљали групу аутора, било да су дипломирани историчари или истраживачи са другим дипломама. По броју објављених дела, читаности и гледаности, ово је највећа опозициона историографска група у Србији.

Реч је, наравно, о опозицији комунистичкој позицији. Као што је историчарка Ана Филиповић објаснила у последњем броју ”Српских новина”, и на сајту ”Погледа”, комунисти су историографију у Србији устројили по совјетском моделу, у коме пропаганда побеђује науку. Покушај да потпуно компромитују САНУ није им успео, па су основали две нове институције: Катедру историје тзв. НОВЈ на Филозофском факултету у Београду, која је касније преименована у Катедру Историја Југославије, и Институт за савремену историју.

Како се уче и васпитавају студенти на Катедри Историја Југославије Београдског универзитета, погледаћемо на примеру једног од њених шефова, проф. др Ђорђа Станковића. У ”Војноисторијском глас­нику” бр. 1-2 за 2006. годину, Станковић је мање-више отворено правдао савезничка бомбардовања Београда и других српских градова 1944. године, поред осталог наводећи:

”Од када је престао сваки покрет отпора у граду, који је био из­ражен од стране скојевских група одмах после капитулације земље, као и уништење београдске партијске организације до марта 1942. го­дине, Београд је живео животом ‘пацификованог и квислиншког гра­да’. Обавештајне службе савезника, као и партизана, имали су податке да је само у ваздухопловној индустрији која је радила за Немце радило преко 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и сре­дње школе са великим делом предратног просветног кадра, да је ка­залишни живот био као и пре рата, да је било отворено преко 300 ад­вокатских канцеларија, да су чак и повећани капацитети здравствене службе доласком избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су лекари и медицинске сестре лечили немачке официре и војнике ис­то као и Београђане (који су тако излечени настављали да и даље убијају Србе, Јевреје и Роме), да се ниједан генерал кога је Милан Не­дић ослободио из немачких логора није активирао у антифашисти­ч­кој борби, да су готово сви значајнији припадници интелектуалне и нау­чне елите потписали ‘Апел’, да је око 1.000 студената из угледних гра­ђанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Не­ма­чку, итд. – свима њима данас се одаје признање зато што су се ‘одуп­рли комунистичкој куги’!

…О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете ге­нерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Вин­стон Черчил није до краја рата више желео да види било кога чла­на те владе. И у томе је, дабоме, величина Слободана Јовановића, да­на­шњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 ди­нара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 ди­нара! Е то се у науци зове цивилизацијска срамота, права слика ‘ре­ви­зионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента!”

Станковић је, дакле, промовисао класичну комунистичку пропаганду из 1950-тих година: ”сваки покрет отпора” за њега је само комунистичка организација (у стварности, Дражина београдска организација била је већа него у ма којој другој окупираној престоници Европе); мирнодопски живот о коме он пише заправо је свакодневица у којој окупатор масовно мучи и стреља Србе, ”ДМ присталице”, како их је називао (опет, ни у једној европској престоници Немци нису стрељали толико грађана као у Београду), две генерала ослобођена из логора ступила су под команду генерала Михаиловића, итд.

Институт за савремену историју основала је Влада Србије, спајањем две партијске установе: Одељења за историјске науке института за друштвене науке и Првог одељења института за раднички покрет, насталог из Историјског архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Прва три директора овог института били су партизани.

Док је Катедра за историју више посвећена студентима, Институт за савремену историју је присутнији у јавности. Тако, његови чланови више критикују опозициону историографију. Поводом последње од тих критика, и полемика које су уследиле, екипа ”Погледа” је набројала тачке спорења са званичном историографијом у Србији, чији су, дакле, главни носиоци Катедра Историја Југославије на Филозофском факултету у Београду и Институт за савремену историју у Београду. Све ове тачке тичу се дебољшевизације српског друштва уопште и историографије посебно. Јер, дебољшевизација никада званично није проглашена, већ је, када је реч о наставно-научном процесу, дошло само до извесног прилагођавања комуниста (на пример, предмет ”марксизам” преименован је у ”науку о друштву”, са готово истим садржајем).

Да би званична историја Другог светског рата у Србији заиста била историја, односно наука, неопходно је, према мишљењу екипе ”Погледа”, да се лиши следећег наслеђа из социјалистичке Југославије:

Не треба да присиљавају ђаке, студенте и историчаре да у своје радове уграђују књиге из периода СФРЈ. Ово се чини под фирмом ”упознавање са претходним достигнућима и њихово уграђивање у темеље сопственог рада”. То је, иначе, уобичајено у свакој науци, али, дела објављена о Другом светском рату у социјалистичкој Југославији не могу се третирати као научна достигнућа, јер је реч о пропаганди једне тоталитарне партије.
Као претходна научно-истраживачка достигнућа треба користи историографију насталу у емигацији после 1945, на челу са Слободаном Јовановићем, браћом Кнежевић и низом војних историчара. Ни ова дела, као ни било која друга, не би требало узимати ”здраво за готово”, као што се то сада чини са комунистичким наслеђем у историографији.
Званична историографија треба да прихвати чињеницу да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године, то јест да није престала да постоји априла 1941. Она је била окупирана, као и много друге државе тога доба, или као и Србија од 1916. до 1918, али је и даље постојала. Чак је и врховни комунистички шеф, Стаљин, признавао Краљевину Југославију, шаљући у Лондон амбасадора њеном краљу и влади, док с друге стране српска историографија ни 2022. године не уважава ову чињеницу. У вези с тим, треба одустати од приче о капитулације војске у отаџбини, априла 1941, јер капитулације није било.
Током рата важили су закони Краљевине Југославије, укључујући и Уредбу о војним судовима из 1940. године и Закон о заштити државе из 1921. године. Те законе примењивали су војни судови Југословенске војске.
Треба користити тачан назив за Дражине четнике – Југословенска војска – уз одустајање од пропаганде да је војска мењала назив током рата, у ЈВуО или у Равногорски покрет. ЈВуО је била ствар интерне поделе Југословенске војске, док се термин ”равногорски покрет” користио неформално.
Треба прихватити да је Југословенска војска била регуларна војска Краљевине Југославије, а да је герилски био само начин рата.
Треба користити тачан термин функције генерала Драже Михаиловића: Начелник штаба Врховне команде Југословенске војске. Врховни командант био је краљ Петар Други, а звање начелник штаба ВК ЈВуО није постојало.
Треба користити тачан назив Централног националног комитета: ЦНК Краљевине Југославије. Званична историографија и даље користи термин ”Централни национални комитет Равногорског покрета”, што није постојало.
Термин НОВЈ треба писати под наводницима, или уз префикс. тзв, као на пример за ”Ослободилачку војску Косова”.
Треба признати да је првенствени циљ покрета под вођством Комунистичке партије било револуционарно преузимање власти. Њима је окупација била само амбијент у коме се спроводи револуција.
Не треба користити као поуздан извор записнике са саслушања четника или ма кога после рата, јер су искази добијани под принудом и нису тачно записивани. Уопште, извори настали у раду ОЗН-е, УДБ-е и војноправосудних органа социјалистичке Југославије не могу се користити без строге критичке анализе, па и то само условно, јер су настали у раду политичке полиције познате по злочинима, фалсификатима и присилним методама прикупљања исказа и признања.
12. Не треба користити као поуздан извор списе тзв. народноослободилачких одбора, нарочито не оне који су настали после рата. Поједини историчари ове списе проглашавају примарним изворима, иако нису настали у време одигравања догађаја (током рата).
Треба радити на пројектима везаним за проучавање историјске грађе Другог светског рата у иностраним архивима. На тим пројектима треба ангажовати што је могуће више младих историчара, истраживача, ентузијаста, преводилаца итд. На пример, ми ни данас не знамо број немачких операција против Дражиних четника. Неколико ових операција први пут је јавно поменуто 1970-тих. Потом се 1980-тих дошло до назива 15-так операција. Екипа ”Погледа” описала их је до сада преко 40, а изгледа да их има више од 50.
(”Слобода”, гласило СНО у Чикагу, 10. новембар 2022.)