Пише: Горан Киковић, историчар из Берана
”’
“…истрај јуначки соју Васојевички! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом…”

Колико су црногорски господари цијенили Васојевиће каже и краљ Никола – у свом ”Васојевичком колу” као својеврсној химни племену – оцијени…Сва су зеља више-мање при струцима од купуса или штетна, или крива, ил’ предуга, или куса.Васов траг је једрог здравља, Лијепијех црта лица, Он је стожер Рашкој земљи, И китња јој перјаница”…, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати ”док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати”.
“У вријеме Мојковачке битке краљ Никола Петровић написао је Васојевићком војводи Лакићу Војводићу:
”… Истрај јуначки соју васојевићки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом , док год буде Срба и јунака! Истрајте, најљепши синови моји”.
О Васојевићима као племену познати и признати српски научник Јован Цвијић каже:
”…По психофизичким особинама овај народ у многоме је ближи становницима високе Шумадије неголи становницима Староцрногорских племена. Зато и сами вјерују да су најчистији Срби. Култ предака им је веома развијен, јер сваки прати свој род за 300 година уназад. ”
О Васојевићима писао је Павле Аполонович Ровински који каже: …”Из цјелокупне прошлости Васојевића, види се да су они стално тежили ка Србији, којој су жељели да се ослободе Турака и у чему су јој помагали. Затим, када је Србија постала слободна, ранија политичка тежња појачана је економским условима. Почели су да траже и набављају у Србији храну за себе и своју стоку. Други, опет, немају ни услова за живот код куће, сасвим су се преселили.
Некако у исто вријеме и Црна Гора се почела оглашавати својим побједама над Турцима. Њој су се прикључила сва племена, територија сва до Васојевића. Тада су многи из овог племена почели одлазити на Цетиње, гдје су налазили потпуну слободу и српски понос. Била је то припрема за њихово прикључење Црној Гори…
О томе ко су заправо Васојевићи треба да их поменемо по јунаштву и борбама за крст часни и слободу свету коју су наши преци Васојевићи и други Срби водили кроз вјекове , а које је кучки војвода Марко Миљанов описао овако : “Драги брате Србине, да си имȃ прилике и да си гледȃ јунаке, које сам ја гледȃ, неби ти дало срце мира доклен се не би озвâ јунацима који весело мру за своје и свија нас право…”
Такви су били Васојевићи и други Срби тадашње Црне Горе који су су се јунаштвом овјековјечили бојеве за слободу од Царева Лаза, Мартинића, Круса, Граховца, Фундине, Крчева, Побјеника, Букове Пољане, Мораче, Рудеша, Полимља, Колашина, Новшића, Мурине, Лопата, Полице, Љешнице, Доње Ржанице, Буча, Превије, Шекулара, Гласинца, Скадра, Брегалнице и других бојева и мегдана које су Васојевићи водили и у којима су учествовали.
Круна свих тих борби су бојеви на Мојковцу и Беранама 1916 године у којима су Васојевићи и други Брђани извојевали побједе и осигурале одступницу братској српској војсци, двије васојевићке бригаде са око 6000 бораца укупно ће се борити и у Првом свјетском рату против Аустроугарске. У Васојевићима ће дјеловати и комитски покрет, борећи се против аустроугарске окупације, а у октобру 1918. г. самоорганизовани батаљони народне војске су натјерали оба аустријска гарнизона (у Беранама и у Андријевици) на капитулацију.
Узевши у цјелини, васојевићке бригаде су у борбама које су водиле у Првом свјетском рату (1914-1918) дале огроман допринос слабању многобројних непријатељских офанзива против српске и црногорске војске. Успјешно су браниле своју отаџбину и штитиле лијеви бок и позадину српској војсци, а у децембру 1915. Омогућиле сигурну одступницу српским армијама преко Васојевића. Оне су у октобру 1918. успјеле, прије свих осталих у Црној Гори, да извојују слободу свога народа, а њихов допринос је био велик и значајан и за стварање заједничке југословенске државе 1918. године.
ВАСОЈЕВИЋКЕ КОМИТЕ ПРИСТАЛИЦЕ СЛОБОДЕ И УЈЕДИЊЕЊА СА СРБИЈОМ
Прије готово сто четири године дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тачније 1918. године. У Црној Гори је послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године дошло до подјеле на бјелаше и зеленаше, први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били – Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже ”И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национално Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.”
Васојевићи су у огромној већини готово стопроцентно били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење.
Након капитуације црногорске војске 21.јануара 1916. у Црној Гори је настало тешко стање.
Пошто је на територији Васојевића учврстио своју власт, непријатељ је почео народу да одузима материјална добра и да хапси и интернира официре, чиновнике и виђеније људе како би народ овог краја лишио њиховог утицаја и заштите. До масовне интернације ће нарочито доћи послије наговештаја одметања у шуму бригадира Радомира Вешовића и припреме народа за дизање устанка. Чим су то осјетиле, аустроугарске власти су 15. јуна 1916. године послале из Колашина у Букову Пољану (Вешовићево родно мјесто) поручника Адолфа Пехера са водом војника да спроведе Вешовића до Матешева, гдје га је чекао ауто, да ”последњег војног министра Црне Горе поведе у интернацију”. Међутим, бригадир је на путу између Букове Пољане и Матешева убио аустроугарског поручника Пехера и са своја два брата, који су га пратили, одметнуо се у шуму. У шуми су му се придружили остали васојевићки одметници – комите, чиме је на територији Васојевића отпочео први организовани тзв. комитски покрет у Црној Гори.
Иако у беранском округу комитски покрет није био развијен као у Горњим Васојевићима, народ овог краја, као и цијелих Васојевића, са симпатијама је пратио комитовање бригадира Радомира Вешовића, а по његовој предаји (коју је народ осудио) и комитовање поручника Бошка Ђуричанина као најистакнутијег комитског вође на горњем току Лима.
На територији Васојевића и плавско-гусињске области 1918.године налазиле су се комитске групе :поручник Ђуричанин са својом четом у рејону Плава, комити у Шекулару, неколико њих на територији Лијеве Ријеке, а у августу 1918 почиње да се јавља и комитовање на периферији беранског округа. У својим планинама Локви и Јеловици, Бучичани су пружали уточиште и помагали комите из Горњих Васојевића и са Колашинско-мојковачког терена. Ту су помоћ пружали стално и несебично.
Окупатор се окрутно понашао не само према интерниранима већ и према цијелом народу овога краја, одузимајући му материјална добра и исцрпљујући га. Он је увео реквизицију, а узимани сус стока, вуна, пољопривредни производи, посуђе од бакра и месинга и друге вриједне ствари, па чак и ”црквена звона”.
Та реквизиција је, у ствари била пљачка читавог народа на окупираној територијији, тако да су у том времену немаштина и глад били стални пратиоци народних недаћа. Због тога су се и појављивале многе болести, посебно шпанска гроница (шпањолка) од које је много народа умрло.

Становништво Васојевићке области са великим интересовањем је пратило све догађаје који су се збивали ван њених граница, па је вијест о пробоју Солунског фронта у септембру 1918.примљена са великим одушевљењем. На том фронту је било официра, чиновника, подофицира, каплара и редова и из ове области који су заједно са српском војском одступили за Грчку, а било је и оних који су као добровољци дошли из других земаља и са других континената на солунски фронт.
У вријеме пробоја Солунског фронта осјетила се узнемиреност и у редовима аустроугарске војске у гарнизону Беране, као и на жандармеријским станицама на читавој територији васојевићке области. Комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин добио је од једног аустријског официра (Чеха) сигурну информацију о напредовању српских и савезничких армија према нашег простору. Зато је он, не губећи вријеме, брзо ову вијест пренио народу. На ту вијест дошло је на територији Васојевића до праве устаничке експлозије. Народ се брзо и организовано, прије свих у Црној Гори, дигао на устанак. Ђуричанин је предузео организоване акције на територији Полимља, а мајору Милу Саичићу је упутио поруку да са устаницима беранског краја, уз помоћ комита из Шекулара, разоружа швапску посаду у Беранама која је бројала 1.000 војника. У тој поруци је Саичић речено да у ”помоћ позове Милосава Раичевића, Милана Поповића и Браћу Јоксимовиће из Буча”. А народ овог краја једва је дочекао тај час и листом се дигао на оружје. Аустроугарска посада Берана је већ 1.октобра положила оружје. Догађаји су се веома брзо развијали. Увече 13.октобра није било ниједног непријатељског војника под оружјем на територији беранског и андријевачког среза, а комите су, уз помоћ угледних људи, поставиле у Беранама и Андријевици своју валст. Велика је заслуга Бошка Ђуричанина који је организовао и координирао устаничке дејства на територији Васојевића. Осим тога, он је лично са својом комитском четом разоружао једну јаку колону која се кретала од Чакора низ Полимље, као и доста бројну аустријску посаду у Андријевици. Разоружавање тога батаљона, који се кретао од Чакора, омогућило је наоружавање и формирање Полимскогбтаљона. За овај батаљон Ђуричанин је говорио: ”Тако је случај хтио да Полимски батаљон Горњоваојевићке бригаде прими оружје на истој ливади гдје је јануара 1916. положио своје”. Осим гарнизона, биле су разоружане све жандармеријске станице на територији Васојевића до превоја Вјетерника. Та жива борба резултирала је тиме да су за два дана били ослобођени цијели Васојевићи и поново формиране Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада, на територијалној основи као у вријеме црногорске државе. Командаднт устаника постао је стари дивзијар војвода Лакић Војводић. До доласка интернираних официра из логора привремено су за командире јединица постављани способни школовани људи грађанске струке. Тако је до 15. октобра била потпуно очишћена цијела територија Васојевића од непријатељске војске, а у међувремену аустроугарске војне посаде из Берана, Рожаја и Корита повлачиле су се према Бијелом Пољу и Пљевљима под сталним нападима комита и устаника из овог подручја.
Напредовање српске војске према својој домовини подстицало је устанак у Црној Гори. Међутим, масовни устанак једино је био организован у Васојевићима, гдје су формиране и војне јединице по узору на старе формације.
У вријеме док су васојевићки устаници ослобађали своју територију од аустроугарских окупатора, српске трупе одређене за вођење операција у Црној Гори и сјеверној Албанији биле су доста далеко. Тек 22. октобра 2. југословенски пук имао је по плану ући у Пећ. Од 26. октобра ове трупе носе назив ”Јадранске трупе”. Њихов командант је био генерал Драгутин Милутиновић. Васојевићки устаници су доста олакшали рад Јадранским трупама. Њихова главна колона се преко Гусиња упутила за Скадар, док је десна (помоћна) колона наступала за Подгорицу. У саставу ове колоне борили су се и батаљони Горњовасојевићке бригаде на Вјетернику и за ослобођење Подгорице, послије чега су црногорске трупе распуштене. Генерал Милутиновић је честитао војводи Лакићу Војводићу на храбром држању црногорских трупа.
ОДЛУКЕ О УЈЕДИЊЕЊУ ДОНЕШЕНЕ У ВАСОЈЕВИЋИМА
Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. Бивши министар Милосав Раичевић је још 10. октобра сам преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије војводи Степи Степановићу. Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је 24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом. Из Андријевице је централни извршни одбор за уједињење прешао у Беране, гдје је донио одлуку о расписивању избора за Велику народну скупштину у Црној Гори. По капетанијама су, 17. новмбра изабрани повјереници који су се састали по окрузима и 19. новембра из беранског, андријевачког и других округа Црне Горе састали су се 26. новембра 1918. у Подгорици, гдје је Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.
Са овим догађајима је дошла у наше крајеве потпуна слобода, а 1. децембра 1918. означена је нова етапа у животу народа Васојевића, као и осталог црногорског народа – створена је југословенска заједница Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
ПОЛИТИЧКА ДЈЕЛАТНОСТ ВАСОЈЕВИЋА 1918.ГОДИНЕ
Политичка дјелатност васојевићких интелектуалаца 1918. године била је следећа:
Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за уједињење Црне Горе са Србијом и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.
Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф. Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 32 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.
Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.
За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.
У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.
Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.
Улога и удио васојевићких првака и народа из овог краја у овом великом историјском чину несумњиво је огромна, не само због бројног учешћа, већ због идеја и акција протеклих са овог простора да дође до уједињења држава српског народа Србије и Црне Горе.
Уједињењу Србије и Црне Горе предходили су народни зборови у Васојевићима на којима је идеја уједињења прихваћена је са одушевљењем. Такав збор је одржан 23. Октобра 1918. године у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Србије и Црне Горе. Наредног дана проглас су потписале 32 угледне личности Васојевића тога времена и то: војвода Лакић Војводић Кастратовић, Мило Саичић, Јеврем Бакић, Зарије Вуковић, Јанко Спасојевић, Вукић Масловарић, Јагош Вешовић, Стево Спасојевић, Томица Ивановић, Велимир Јојић, Милутин Радоњић, Вукајло Лабан, Стеван Драговић, Рајо Лабан, Марко Драговић, Милосав Раичевић, Никола Ивановић, Прокопије Вековић, Јосиф Бојовић, Милан Поповић, професор Биологије, Милан Поповић, управник школе, Мило С. Саичић, Александар С. Поповић, Драго Делевић, Јеврем Чукић, Мило Делевић, Милоња Мићовић, Вукајло Девић, Милован Лопичић и Јевто Поповић.
Желио бих на крају да се осврнем на данашње стање у Васојевићима и да запитам да ли се држава Црна Гора на адекватан начин односи према овим несумњивим и историјски важним доприносима, који је народ ове области учинио како за Васојевиће тако и за Црну Гору.
Проучавајући овај политички анахронизам државне политике бившег режима Мила Ђукановића и његове антисрпске камариле да се на Васојевиће гледа као на ”великосрпско” и да се у духу тако изречене дијагнозе прописују и строги љекови из класе диуретика, упоређујем како ондашњи (а како садашњи) владари гледаху на народ Васојевића, па видим: владика и владар Петар Други Петровић Његош за сва времена исписа познатом Васојевићу апотеозу ”Карађорђу бесмртноме” у ”Горском вијенцу”, који је посветио највећем Васојевићу и Србину а краљ Никола – у свом Васојевичком колу као својеврсној химни племену – оцијени да су Васојевићи ”стожер Рашкој земљи и китња јој перјаница”, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати ”док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати”. – А данашњи сведржиоци, вјерујем, кажњавају становнике Васојевића што се листом 1918. г. изјаснило за уједињење тадашњих држава Црне Горе и Србије, али тај кобни потез поновише и прије шеснаест година, када нису гласали за Независну. За ово прво знам поуздано из историјских извора (нека ми не буде замјерено, ако кажем, да сам Подгоричку скупштину обрадио у свом историјском раду и објавио књигу о њој), а ово друго гледам својим очима од како сам зазнао.
Елем, гледамо последњих тридесет година како се некада изванредно плодна регија са врло развијеним ратарством, воћарством, сточарством (у селима) и значајном индустријском производњом у фабрикама (у граду, посебно Беранама) претвара у најзаосталији дио данашње црногорске државе. Видимо сви како се безобзирном експлоатацијом шумске грађе уз непојмљиву пљачку тог најважнијег природног ресурса овог краја, циљано дјелује тако да општинама не остаје драгоцјени приход који би могао бити усмјерен на изградњу акутних саобраћајница или обнову индустрије. Да је намјера, а не несналажење доскорашње црногорске власти по сриједи, јасно показује територијално разбијање Васојевића на, не усуђујем се да кажем колико број општина, јер тај наум, по свему судећи, није још окончан!? Видим опет да су Срби а посебно Васојевићи и даље заступљени на нивоу статистичке грешке, како би се ваљда овај виолентни Васојевић навео да се прво образује (а то је доказао највећим бројем доктора наука по цм2 учене Европе) па онда запосли на мјесто достојно његовом образовању, уз мали услов да то све може постићи, ако дотле преживи.
Да завршим …О Васова чиста крви слобода те скупо стаде од како ти Данилова рука крсташ барјак даде…!