ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

О припремама за операцију ”Шварц” (”Црно”, односно ”Црни план”), ге­не­рал Лер обавестио је Хитлера 3. марта 1943, за вре­ме по­сете његовом шта­бу. Као циљ операције Лер је на­значио уни­ш­тење четника у Цр­ној Гори, а Хитлер је захтевао да се ”јаким дневним и ноћним уда­ром” бом­бардује Колашин, верујући да се ту налази Дра­жин штаб. Том приликом Лер је тражио, и добио, да се специјално ра­ди овог подухвата са Источног фрон­та доведе 1. планинска (алпска, односно брдска) ди­ви­зија. Та јединица била је једна од нај­угледнијих у не­­­мач­кој војсци. Борила се 1940. го­ди­не у Норвешкој, 1941. у Југославији, а 1942. на Ка­в­казу.1
После овог састанка, Лер је и немачку Врховну ко­манду упо­знао са планом за ”концентричан напад пр­отив Михаиловића под ши­­­фром `Шварц`”. Вр­хов­на команда дала је 24. марта своје при­ме­дбе у вези с оп­ерацијом, од којих је најважнија да се подухват др­­жи у тајности од Италијана. (Хитлер је недуго по­том, 20. маја, из­­­јавио да је генерал Роата ”шпијун” не­пријатеља Трећег рајха.) По­с­­ледњег дана марта, је­­дан од најближих Хитлерових саветника, генерал Јо­дл, потписује одобрење за извођење операције. ”По­­сле ун­и­­штења Титове комунистичке државе, треба уни­ш­тити ор­­гани­за­ције и снаге националног Српства под Михаиловићем, са ци­­љем да се обезбеди позадина за случај непријатељског искрца­ва­ња. Бор­бене оп­е­рације треба да се воде брзо и енергично”, ста­ја­ло је, по­ред осталог, у Јодловој наредби.2 Он је сма­тр­ао да је ”ко­­муни­сти­чка држава”, односно ”Би­хаћ­ка република”, униш­те­на у опе­ра­цији ”Вајс”, и да је са­да ред на четнике.
Током марта месеца операција ”Шварц” плани­ра­на је искљу­­чиво ”ради уништења четника у Хер­це­го­вини и Црној Гори”, што је требало да се изврши у ма­ју и јуну. Међутим, пошто су у ме­ђу­в­ремену кому­ни­с­тичке јединице упале у назначено подручје, то је требало уништити и њих.
Немци су пратили борбе између партизана и четника у долини Неретве и потом у Црној Гори. У заповести генерала Бадера, ко­манданта немачких трупа у Србији, 1. брдској дивизији од 1. ап­ри­ла 1943, каже се:
Разрачунавања између снага Драже Михаиловића и остатака Титових јединица у херцеговачко-црногорском простору још ни­су окончана. Њихов исход још се не може сагледати.3
Извештај генералштаба немачке копнене војске од 8. априла уо­чава разлику између четничких снага на југу и истоку. Овде стоји да су источно од Невесиња комунисти пробили четничке линије и заузели Фојницу и Гацко, док је њихов продор на југ про­пао ”услед жилаве одбране четничких јединица које су се тамо на­лазиле”.4
У наређењу генерала Бадера 1. брдској дивизији за поседање Сан­џака, од 25. априла, као непријатељи се означавају: ”1. комунисти, 2. ДМ четници – а) легализовани код Италијана б) илегални”. Илегалне четнике, пише даље Бадер, Италијани ”не признају, али трпе”. И закључује: ”Они су непријатељ, као и легализова­ни батаљони”.5
Немачки генерал је сматрао да комунистичка главнина, која се налази у Црној Гори, има 10-12.000 људи, а да је у Санџаку ис­ту­рена 1. пролетерска дивизија ”у јачини 2-3.000 људи”. У ствари, ова јединица је имала око 4.000 бораца.
Четнике у Санџаку Бадер је процењивао на 4.700 људи: 2.000 под Вуком Калаитовићем на Златару са слабијим снагама на Ја­до­внику, 1.000 под командом Селимира Поповића 18 километара ју­гоисточно од Нове Вароши и 1.700 под командом Кајановића у При­јепољском срезу. Биле су то претеране цифре. На наведеним под­ручјима налазиле су се три бригаде из састава 2. ми­ле­ше­в­ског кор­пуса капетана Вука Калаитовића: 1. и 2. милешевска и Но­во­ва­рошка. Са Сјеничком бригадом, коју Бадер није рачунао – а зап­раво, за разлику од комунистичких, није ни знао четничке фо­р­­мације – овај корпус је имао 3.000 бораца. Северније, уз Лим, би­ла је Прибојска бригада 1. милешевског корпуса капетана Ра­до­ма­на Раилића, у чијем саставу се налазила и Пљеваљска бригада. На југу се налазила територија Лимског корпуса мајора Мило­ра­да Јо­к­­симовића, који је потпадао под Лимско-санџачке четничке од­­ре­де. На десној обали Лима, у границама данашње Републике Ср­­би­је, Лимски корпус је имао једну бригаду – 2. бјелопољску.
На ове просторе 25. априла још нису стигле Кесеровићева и Ра­ковићева јединица, као и делови Јаворског и Пожешког корпуса. За њих Немци неће ни сазнати. Као што смо видели, Бадер је сматрао да Кесеровић има свега 40 четника, и то на Копаонику.
У овој наредби Немци први пут од почетка рата дају повољ­ни­ју борбену оце­ну комунистима него четницима. За комунисте ка­жу:
Услед најстроже дисциплине, коју надзиру политички комесари, трупа је чврсто у рукама својих вођа. Упркос преморености борбом, пре свега присилно регрутованих, комунисти се боре до последњег човека, јер рачунају да ће бити стрељани ако пребегну или падну у ропство.6
Четници су се, наставља Бадер, у борбама са комунистима по­казали ”подређеним”, из три разлога:
Команданти, ДМ на челу, прецењују борбену вредност својих трупа и квалитет нижих старешина, тако да су увек преду­зи­мали операције којима четници нису били дорасли.
Недисциплина и кукавичлук нижих старешина.
Четничке јединице су највећим делом чисто самозаштитни сас­тави, који се изван свог пребивалишта само нерадо боре, у бро­јним случајевима дезертирају да би се вратили у свој завичај, а у многим случајевима, штавише, прелазе комунистима.7
Оваква оцена је дошла као последица низа пораза у Црној Гори. Као што смо видели, и четнички команданти су на сличан на­чин описивали четнике из Рашке области (као и из Црне Горе). На­равно, у вези мобилности ових јединица, Бадер не саопштава чи­­њеницу да она није била могућа због сталног насиља муслима­н­ских формација према Србима. Немци су овде наоружавали и по­д­ржавали муслимане управо да би везали четничке јединице. Та­­ко, не само што је њима било ограничено кретање, него су им до­­лазила појачања из других крајева.
Генерал Рудолф Литерс, командант немачких трупа у ”Не­за­ви­сној Држави Хрватској”, у заповести за покретање операције ”Шва­рц” од 6. маја, не дели мишљење свог колеге из Београда, сва­како зато што је пре свега имао у виду херцеговачке и бо­са­н­ске четнике, који су се одлично држали. Наводећи, у првим ре­до­ви­ма заповести, комунисте и четнике као непријатеље, он каже да партизана има око 15.000 и да се налазе ”у борби против бројно надмоћних четничких групација”.8
Као знак распознавања комуниста генерал Бадер наводи ”со­в­­јетску звезду на капи”, док се ”ДМ четници” препознају по то­ме што су, мада у различитим униформама и деловима српске на­родне ношње, ”увек са српском војничком или каквом другом ка­пом са српским орлом”. Најзад, Бадер обавештава 1. брдску ди­ви­зију да се Италијани налазе само у гарнизонима и градовима, док је ”остало земљиште слободно операцијско подручје комуни­ста и ДМ- четника”.9
Немци су у операцији ”Шварц” ангажовали сле­деће снаге:
Са истока: 1. брдска дивизија, делови пука ”Бранденбург” и де­лови 104. ловачке дивизије.
Са запада: 7. СС дивизија ”Принц Еуген Савојски”.
Са севера: 118. ловачка дивизија са потчињеном јој 4. хр­ва­т­ском ловачком бригадом, пуковска група 369. хрватске пешадиј­ске дивизије и Борбена група 724. ловачког пука.
Ловачке дивизије серије 100 су заправо преименоване по­са­д­не дивизије серије 700. Преименовање је извршено 1. априла, с тим што су пукови задржали старе бројеве. Постајући 114. ло­ва­ч­­ка, 714. посадна дивизија добила је за попуну 3.520 подофицира и војника, пристиглих из Немачке, тако да је сада имала око 12.000 људи.10 Посадна 718. дивизија, приликом преименовања у 118. ловачку, попуњена је са 6.000 људи. Међутим, као и основни сас­тав, и допуну су чинили резервисти старијих годишта. Ови љу­ди, пристигли углавном из привреде, ”нису имали никаквог ис­ку­с­тва у борби”, како је писао командант 718, односно 118. дивизије, ни­су завршили обуку, па је чак ”недостајало много оружја и раз­не спреме”. Тако, у време операције ”Шварц”, многе јединице из сас­тава 118. дивизије, међу којима и четири батерије брдских то­по­ва, ”нису уопште биле способне за дејство.”11
Другим речима, прављење елитних ловачких од слабих по­са­д­них дивизија, представљало је знак слабости немачке ратне ма­ши­нерије. Зато су главни задаци постављени 1. брдској и 7. СС ди­визији, које су укупно имале преко 40.000 људи, као и деловима специјалног антигерилског пука ”Бранденбург” (вероватно око 1.000 људи). То значи да су, рачунајући и остале наведене је­ди­­­нице, Немци ангажовали преко 65.000 војника. Почетком маја они упадају у Црну Гору и Херцеговину са линије Пећ - Нови Па­зар – Вишеград – Сарајево – Имотски.
Према Литерсовој заповести од 6. маја, немачке трупе, у са­де­јству са Италијанима, имале су да ”униште све наоружане гру­па­ције које се нађу у реону”. Литерс наставља:
Нарочито треба Михаиловићев штаб ухватити и уни­ш­ти­ти га са свим његовим помагачима и официрима за везу.12
”Тежиште” операција у првој фази било је код најбољих је­ди­ница, 1. брдске, 7. СС и Бранденбуршког пука, којима се саоп­ш­тава да се Дража налази у области Колашина и још једном по­нав­ља: ”Главни штаб Михаиловића је најважнији циљ.”
Овакво опредељење Литерс је објашњавао на следећи начин:
Све ви­ше и више су четнички од­ре­ди генерала Ми­ха­и­ло­ви­ћа на­падали немачку војску; све више и ви­ше позива­ли су своје прис­та­лице да буду спремне за општи ус­та­­нак против немачке вој­ске. Час је дошао да се уни­ш­те четници пре но што би могли, у са­везу са Бри­та­ни­јом, да нанесу штету Не­мцима.13
Операција је, према Литерсу, имала бити безобзирна:
Трупе треба да према становништву које би се показало неп­­ријатељским поступају безобзирно и с бруталном чврстином и да непријатељу одузму сваку могућност живота разарањем на­пуштених места и похрањивањем постојећих залиха. Важне во­достанице, које с обзиром на сопствене потребе и потребе при­­јатељског становништва не буду разорене, морају да буду под контролом.14
Под пријатељским становништвом Немци су подразумевали мус­лимане, док је у вези српског и црногорског живља – Немци су, као и Италијани, настојали да одвоје Црногорце од осталих Срба – генерал Бадер нешто раније дао следећу напомену: ”Оба су по природи на­ционалисти и мисле увек на ослобођење своје отаџбине”.15
Литерс је ставио напомену и у вези Италијана. Ако би они уло­жили приговор на разоружање четника, Немци су своје на­ре­ђе­ње морали ”безобзирно извршити”. Неизвршење Му­со­ли­ни­је­вог наређења да се четници разоружају имало се ”означити као из­даја”.16
У заповести 1. брдској дивизији од 14. маја, као непријатељ број 1 у операцији ”Шварц”, уместо четника, што је стајало у до­тадашњим наредбама, наведени су комунисти. Ипак, непријатељима се означавају ”све наоружане јединице” на које се наиђе, док је у следећој реченици подвучена реч ”све”:
Извршење задатака по овом наређењу односи се и на све чет­нике који су до сада били у савезништву са Италијанима.17
Немачки планови за операцију ”Шварц” предвиђали су и ан­га­жовање три италијанске дивизије – мада више формално, као и не­колико бугарских батаљона, који су се показали поузданим.
Унутар обруча који је почетком маја начинило 65.000 Не­ма­ца, нашло се око 20.000 четника, који су направили свој обруч над око 15-16.000 партизана, који су се налазили на северу Црне Горе, са истуреним деловима на левој обали Лима, испод Бијелог По­ља.
Непосредно уочи операције ”Шварц” четници су се против ко­му­ниста на западном фронту налазили у офанзиви (Баћовић), а на југоисточном у дефанзиви (Ђуришић). Делови 1. и 2. проле­терске дивизије нападали су Колашин, верујући да је Врховна ко­ма­нда још ту. Према немачком извештају, ”јаке четничке снаге су издржале јак удар комуниста на Колашин и повукле се према ис­току под борбом, услед надмоћног притиска”.18
Операција ”Шварц” почела је 11. маја упадом сна­ж­них не­ма­ч­ких колона у италијанску окупациону зо­ну, из правца Новог Па­за­ра и Пећи. Истовремено, Хи­т­лерова солдатеска почела је са свих страна да сте­­же обруч око Црне Горе и Источне Хе­р­це­го­ви­не. (…)
Врховна команда Југословенске војске се на време повукла на север, са корпусима који су се налазили на десној обали Лима. ”Ми се непрекидно трудимо да тог човека ухватимо”, изјавио је Хит­лер својим војним сарадницима 19. маја, на вест да је Дража по­ново умакао његовим трупама.27
Мада је по окончању операције ”Шварц” генера­л Ли­терс издао по­х­валну наредбу (”Војници! Опе­ра­ци­је против четника и комуниста завршене су. Глав­ни­на непријатеља је уништена”), немачки вој­ни изв­е­ш­тај ипак признаје да су се четници, за разлику од пар­­ти­­зана, ”на време извукли”:
Док је четничким од­ре­­дима, уз делимичну италијанску подр­ш­ку, успело да се већим делом на време извуку у Србију и у краје­ве које је запосела италијанска војска, главнина ко­му­нистичких бан­ди између Пиве и Таре могла се оп­ко­лити и уништити.28
Према немачком извештају, четнички губици у операцији ”Шва­рц” износили су 17 погинулих и 3.764 заробљеника. Прва бр­д­­ска дивизија заробила је 3.200 и убила 10 четника, док су остале за­­робљене и погинуле четнике пријавиле јединице које су на­дира­ле из правца Сарајева, пре свега 118. ловачка, која ја напала че­т­нике с леђа код Калиновика и у долини Пиве. (…)
Најбоље решење за партизане било је да главним снагама по­ку­шају пробој на север, где је непријатељ био најслабији. Ме­ђу­тим, пробој главним снагама ни у једном правцу није долазио у об­­зир, јер их је Ј. Б. Тито из страха увек држао крај себе. А севе­р­­ни правац је отпао због немања података о непријатељу. У ства­ри, ”партизанска обавештајна служба” је имала по­да­тке да се на се­веру, између Сарајева и Вишеграда, налази чак 80.000 Не­ма­ца.33 Како произилази из контекста, ову невероватну процену дао је комунистички ”најбољи дипломата”, Владимир Велебит, који се у ово време налазио међу Немцима. Као што смо видели, он је че­сто разговарао и са немачким обавештајцима, којима, очигледно, није био дорастао.
Зато су ко­мунисти најпре покушали да се пробију на исток, преко Лима, па на југ, између Матешева и Подгорице. На овим секторима на­ла­зила се 1. брдска дивизија, против које нису имали изгледа. У тре­ћем покушају они крећу на север, према Фочи, али са свега пет бригада, тако да их одбија и најслабија немачка је­ди­ни­ца, 118. ло­вачка дивизија. Оног дана, 25. маја, када ни овај тре­ћи покушај про­боја није успео, генерал Литерс је издао заповест за сужавање об­руча око партизана. Четницима у овој заповести он посвећује све­га једну реченицу: ”Главнина четника је успела да измакне не­ма­чким јединицама.”34
Три дана потом, 28. маја, комунисти се одлучују на покушај про­­­боја и на четвртом правцу, на северозападу, долином реке Су­т­­­јеске. Како ни овај пробој није успео, партизански Врховни штаб доноси још једну одлуку: да 1. дивизија, ојачана са две бри­гаде, по­ку­ша пробој долином Сутјеске преко друма Фоча – Ка­ли­но­­вик; да се 2. дивизија, такође ојачана са две бригаде, усмери пра­­в­цем пре­ко Сутјеске, Зеленгоре и Трескавице у Средњу Бос­ну, а да се 3. и 7. дивизија поново упуте на исток.35 Од другог дела пла­на није би­ло ништа, због 1. брдске дивизије. Комунисти су све на­де по­ла­га­ли у јединице упућене поред села Тјентиште у долини Сутјеске.
Према Литерсовој заповести за 5. јун, партизански ”очај­ни­ч­ки покушаји пробоја северно од Тјентишта у правцу северозапада одбијени су, при чему је непријатељ претрпео велике гу­би­т­ке”.36 Комунисти су, међутим, наставили покушаје, јер нису им­а­ли куд, пошто су сваког заробљеног партизана Немци стрељали на лицу места. Током наредних пет дана, остаци 1, 2. и 7. дивизи­је, са Врховним штабом, успели су да се провуку између немачких ли­нија у правцу Зеленгоре, а затим на север, према Ратају, Ми­ље­ви­ни и Јахорини. Остаци 3. далматинске, 6. источнобосанске и Ма­јевичке бригаде провукли су се 13. јуна, док је 3. дивизија потпуно уништена. (…)
Делимично извлачење комуниста успело је јер су тај сектор др­­­жали Хрвати (369. хрватска легионарска дивизија, чији су вој­ни­ци већином били Хрвати) и делови 118. ловачке ди­­визије. Што се тиче Хрвата, на чијем сектору је прошло нај­ви­ше комуниста, Не­мци су били ”огорчени” њиховим држањем и ни на који начин, ни ”применом најоштријих метода”, нису успели да их натерају у бо­рбу.38 (…)
Најтачнију слику о операцији даје детаљна табела о губицима, коју је сачинио генерал Литерс.45 Осовинске трупе имале су укупно 583 погинула, и то највише њихова најслабија дивизија, 118. ловачка (262), док су губици осталих јединица следећи: 369. дивизија, тј. већином хрватске усташе 92, 1. брдска 43, 7. СС ”При­нц Еуген” 120, пук ”Бранденбург” 12, 724. ловачки пук 2, 2. ба­таљон 734. пука 46 и 2. батаљон 724. пука 6.
С друге стране, Немци су избројали 7.489 мртвих партизана. Сем овога, губитке партизана процењивали су на још 4-5.000, што уби­­јених, што умрлих од зараза и глади. Све жртве нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса.46
Према томе, Операцију ”Шварц” преживело је свега око 5.000 партизана. У овој групи тзв. партијци чинили су висок проценат, док су најбољи борци нестали.
ИЗВОРИ:
1 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 115.
2 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 193.
3, 4, 5 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 204, 223, 242.
6 и 7, 8 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 243, 265.
9, 10, 11 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 243, 250-252, 372.
12 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 266.
13 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 195.
14, 15, 16 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 270, 244, 270.
17, 18 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 281, 313.
27, 28 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 117, 118.
33 М. Лековић, Мартовски преговори 1943, 166.
34, 35 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 319, 347.
36 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 355.
38 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 361-371.
45 и 46 Збо­р­­­­ник докумената, том 12, књига 3, 394-395.
(Из књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, 2. том, Крагујевац, 2005.)

Извор: погледи