Пише: Невен Милаковић
Ево ви волите Црну Гору, а ја је не волим. Не волим, ево признајем вам, град у којем сам прве капљице ваздуха удахнуо, први трачак свјетла уграбио, не волим моје Побрежје, ни Драч, ни Љубовић, ни Горицу, ни Рибницу… ни Чепурке не волим, ко мари што су ми тамо родитељи и моја Љиља.
Ни Медун не волим, јесте ми тамо сва ујчевина, али кога брига…
Ево ни Бар не волим, нека вам буде, што да се браним.
Не могу ја вољети Црну Гору као ви, у праву сте. Све су ме погрешно учили. Залуд су ми се младалачка прса надимала причама о чојству и јунаштву црногорском, при помињању мог чукунђеда Новака Милошева, прађеда Сима Радоњина, његовог кума Марка Миљанова…. залуд сам се опијао славном лозом Петровића, дичио својим претком Димитријем Милаковићем, секретаром Његошевим.
Залуду моје молитве Светом Василију и Светом Петру Цетињском, залуду мој понос што је свети Симеун Дајбабски држао у крилу једну дјевојчицу која ме много година касније родила.
Све је узалуд, ништа то не вриједи и ја, ево вам опет признајем – не волим Црну Гору. Ако је икакво оправдање, није ме нико имао научити правој истини, како сам могао знати да смо у ствари Лабеати, или Дукљани, ко ће га знати. Како сам могао знати да сам мрски окупатор, да су моји вјероватно са Немањом ватром и мачем, а по некима и пушкама, покоравали овај славни народ.
Нијесу ме учили Шкоровим и Томсоновим хитовима, заглупљивали су ме антифашизмом и учењем како се родољубље не мјери оним што си отео од отаџбине, него оним што си јој дао. Да не можеш вољети мајку, ако не волиш сву њену дјецу, ако би непожељне да протјераш, ако несојски вријеђаш родбину, комшије, другове…
И како посрбица да воли Црну Гору?! Па још и припадник цркве која ево цио вијек окупира црногорске храмове.
И што је најгоре, оваквих као што сам ја је много више но што сам мислио. Ево не знам, умије ли ме неко научити? И ја бих да волим Црну Гору… али стварно!
