ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Данас је у Крагујевцу, у Шумарицама, одржан још један Велики школски час. Иако су од пада Берлинског зида прошле 33 године, медији у Србији и даље упорно преносе нетачне информације о стрељању грађана 21. октобра 1941, а нарочито о догађајима који су претходили.

Тако, ”Политика” пише:

”Стрељање је било одмазда за погибију десет и рањавање 26 немачких војника у нападу партизана 16. октобра 1941. на Трећи батаљон 749. пешадијског пука Вермахта.”

Међутим, партизани нису нападали Немце, како тада, тако ни иначе. Они у овим борбама нису учествовали, већ су се против Немаца борили Шумадијски четнички одреди под командом мајора Миодрага Палошевића. Имали су губитке од два погинула одицира (поручници Благоје Стојанчевић и Миша Мојсиловић) и више десетина подофицира и војника, док су губици Немаца били 10 мртвих и 26 рањених.

Почетком октобра 1941. комунисти су се спремали да нападну Крагујевац. Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда, са Равне Горе је стигло наређење да се „напад на Крагујевац спречи уколико је то могуће“. Он је послао писмо комунистима да је под овим околностима Крагујевац „немогуће освојити, али је сигурно да ће становништво тешко настрадати“, због чега не треба да се „изненаде, ако испред Крагујевца нађу мене и наше одреде“. План одбране Крагујевца од комунистичког напада Сотировић је 11. октобра изложио поручнику Звонку Вучковићу, команданту Таковског четничког одреда, рекавши му том приликом да „без нас комунисти не могу заузети Крагујевац, али га и поред тога могу напасти“.²⁶
Напад партизана на Крагујевац накратко је дошао у други план, када су Немци 3. октобра кренули према Горњем Милановцу и Руднику. Циљ им је био ослобађање посадне чете заробљене у Горњем Милановцу. Немачки 3. батаљон 740. пешадијског пука 717. посадне дивизије са паром борних кола пошао је из Крагујевца, док је један батаљон 714. посадне дивизије пошао из Тополе.

Сазнавши за немачку акцију, четници су најпре порушили мостове код Думаче и у Љуљацима. План је био да Немце на Рапај брду, испред Горњег Милановца, сачека Таковски четнички одред, а да их, истовремено, с леђа нападне Таковски батаљон Чачанског партизанског одреда. Партизани нису извршили задатак – уопште се нису појавили – док су четници неко време држали своје положаје на Рапај брду. У овој борби, Таковски четнички одред тукла су и три авиона типа „штука“. Немци су ушли у Горњи Милановац око 17 часова. Опљачкавши и спаливши град, повели су са собом 170 мушкараца као таоце и кренули према Руднику. Видевши немачку колону из правца Горњег Милановца, четници се повлаче из Рудника, где су се још пушкарали са батаљоном из састава 714. немачке дивизије. И Рудник је опљачкан и спаљен. Четници су у овим борбама имали 17 погинулих, а Немци четири погинула и осморо рањених.²⁷

Пут Горњи Милановац-Рудник био је макадамски, непогодан за моторна возила. Дрвени мостић између села Сврачковци и Мајдан није издржао терет немачких борних кола. Покушаји да се борна кола извуку из провалије нису уродили плодом. Дан се ближио крају а околне шуме биле су пуне четника, па је немачки командант наредио да се возило онеспособи и остави. После неколико дана четници су оправили ова борна кола и одвезли их на краљевачки фронт.²⁸ После ових догађаја, поново је постао актуелан план комуниста за напад на Крагујевац. Ситуација у овом граду била је тежа него у Јагодини, где је поручник Сотировић решио ствар претњом комунистима. У централној Шумадији комунисти су имали доста јаче снаге, окупљене у Крагујевачки партизанкски одред (према једним комунистичким изворима, ова јединица је тада имала 700, а према другим око 250 бораца ²⁹. Партизани су 10. октобра поубијали немачке војнике из једног телефонског одељења, па је три дана потом до четника стигла вест да Немци хапсе Крагујевчане за стрељање. Тог дана, 13. октобра, мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, послао је поруку мајору Кенигу из немачке команде града да ће, у случају стрељања Крагујевчана, четници стрељати немачке војнике заробљене у Горњем Милановцу. Палошевић је потом отишао на преговоре са комунистима. Успео је да одложи напад на Крагујевац, али је заузврат пристао да заједно са партизанима нападне немачку колону за коју се очекивало да ће поново кренути према Горњем Милановцу. За ову акцију стигло је одобрење са Равне Горе, које је у Дражином одсуству издао потпуковник Павловић. „Ако је народ осуђен да гине, нека вас види са њиме“, било је Павловићево образложење.³⁰

Немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука, ојачан тенковима и артиљеријом, пошао је из Крагујевца у зору 14. октобра, гонећи испред себе групу цивила као живи штит. Према споразуму са мајором Палошевићем, излазак Немаца из града требало је да спрече партизани, али њих нигде није било.³¹ Тако су Немци најпре наишли на истурена одељења Гружанског четничког одреда капетана Душана Смиљанића, код села Драча. Том приликом је погинуо поручник Благоје Стојанчевић „Баге“, начелник Смиљанићевог штаба. Пошто је први тенк прешао преко рова који је ископао, са бомбом је скочио на други тенк, али га је покосио митраљески рафал. Сахрањен је у манастиру Драча, где се и данас налази његов гроб. (На споменику пише: „Благоје Стокић, поручник из Ниша“, што није тачо: греши и потпуковник Сергије Живановић, наводећи презиме Стојановић. У архиви Равногорског покрета постоји један реверс који је потписао „поручник Благоје Стојанчевић“.³²

После овога, мајор Палошевић је послао курира Смиљанићу са поруком да не отвара ватру док не добије знак ракетом. Група цивила и Немци лагано су ишли друмом, дошавши тако на тридесетак метара од четничког рова код села Баре. Чим су се цивили сјурили у ров, испаљена је ракета и са свих страна је отворена ватра на Немце удаљене око 200 метара. Са свих страна – осим са десног крила где су се до почетка битке налазили партизани Крагујевачког одреда. Ракета је за партизане била знак за повлачење и остављање четника на цедилу. Десно крило је одмах заузео стрељачки строј Немаца, угрозивши бок четничког положаја. Из партизанске јединице, борбу је прихватила само једна чета, под командом Александра Бељаковић из Љуљака, која ускоро прилази четницима. (Бељаковића и групу његових четника заробили су и стрељали Немци 1943. године.)
Уочивши издају комуниста, капетан Смиљанић брзо одлази натраг и напада немачку артиљерију, која је у позадини остала без заштите. Његов Гружански одред уништио је део немачке батерије, што је мајору Палошевићу омогућило да са Гледићким и Таковским одредом задржи Немце између села Баре и Љуљаци.³³
У току ноћи Палошевић је наредио да се Гружански и Гледићки одред повуку и утврде у пределу Малог Врха и села Видићи, а Таковски одред на Рапај брду. Напад Немаца кренуо је у освит зоре 15. октобра. Гардијски поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца, командант Гледићког четничког одреда, последњи пут је проверавао да ли су авионске бомбе добро укопане у друм, када га је покосио рафал из немачког тенка. (Мојсиловић је сахрањен у манастиру Враћевшница: после рата његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу). Два тенка ипак су наишла на авионске бомбе укопане у друму, које је жицом активирао каплар Раде Живановић из села Љутовнице, скривен у непосредној близини. Гусенице су уништене, али је Живановић погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом ИВ реда, краљевим указом од 6. септембра 1942. године. Тада је Таковски одред пошао на јуриш и потиснуо немачко десно крило. Наредник Јеремић је ускочио у један од два напуштена тенка, не знајући да су Немци унутра сипали иперит. После једног сата умро је у најтежим мукама.

Немци су потисли четнике и тако пробили пут ка Горњем Милановцу. Још једном су спалили град, ухапсили су 133 цивила који нису успели да се склоне, и кренули натраг, гонећи те цивиле као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао да запречи пут према Равној Гори, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледићки одред с бокова непрекидно кидисали на дугу немачку колону. Напад је уродио плодом у атару села Неваде, испод Рапај брда, на непуна два километра од Горњег Милановца. У каљузи поред реке Деспотовице, два немачка тенка су се заглибила, а посада их је напустила пред надирућим четницима. Тако су четници заробили тенкове, да би их потом употребили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљанића, узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ, која се и данас чува у кући Ћировића.³⁴

За ове тенкове, поручник Вучковић пише да су „напуштени под Рудником“.³⁵То је тачно, јер је реч о крајњим јужним падинама Рудника.

Потпоручник Жика Павловић, у свом извештају, писаном две и по године касније, меша догађаје од 15. и 16. октобра:
15. октобра 1941. године: Вођена борба са истом експедицијом на положају Рапај брдо. Погинуо потпоручник Мојсиловић код општине Бело поље. Овом приликом нападнута им је комора на зачељу, нашта су они одговорили ватром из топова. Заробљена два тенка, – похваљен наредбом к-та одреда за ову борбу.³⁶
Тако су Немци изгубили четири тенка (два уништена, два заробљена), што им је дотада, на нашем тлу, био највећи губитак оклопних возила у једној борби.
О комесару Крагујевачког партизанског одреда, Владимиру Дедијеру, са којим је неколико дана раније преговарао у Топоници, заједно са мајором Палошевићем, Вучковић пише:

Новинар Владимир Дедијер, човек вичан перу, описао је на хиљаду страна борбе партизана у прошлом рату. У одељку „У Шумадији“ из његовог ратног дневника, издајство код села Бара и погибија потпоручника Мојсиловића нису ни поменути. У Барама и околини а и у Крагујевцу, сигурно још има живих сведока овог догађаја.³⁷
Комунистичка историја, заправо, и у овом случају говори све супротно: тенкове су заробили партизани, а четници се на друму Крагујевац-Горњи Милановац нису ни борили против Немаца. Ево цитата: Делови Крагујевачког и Чачанског одреда заробили су 4. октобра код Горњег Милановца 44 немачка војника и подофицира. Стога је немачка команда послала своје трупе из Крагујевца у казнени поход према Горњем Милановцу, али су им јединице Крагујевачког и Чачанског одреда пружиле отпор од 14. до 16. октобра. Немци су се ипак 16. октобра пробили у Горњи Милановац и запалили га: пошто нису могли да га бране, кренули су натраг према Крагујевцу, одакле су дошли, палећи уз пут села кроз која су пролазили: претходно су похватали око 200 грађана и сељака и потерали их пред собом како их партизани због тога не би могли напасти. Међутим, Крагујевачки и Чачански одред су их поново напали код села Неваде, нанели им знатне губитке, а поред осталог запленили и два тенка.³⁸

Да би комплетирали причу, комунисти су поменули и четири подофицира и 40 војника, које је у ноћи између 3. и 4. октобра заробио наредник Славко Цветић са својом Мајданском четом, из састава Таковског четничког одреда. Ови Немци нису заробљени „код Горњег Милановца“, већ у Страгарима, где су чували барутану. Заробљеници су спроведени на Равну Гору, а немачки главнокомандујући у Србији, генерал Беме, тим поводом је потчињенима забранио „преговоре са устаницима“, помињући и случај заробљавања немачке чете у Горњем Милановцу, 29. септембра. „У оба случаја трупа је дозволила да буде преварена што јој је обећан `частан одлазак`, уместо да се брани до последњег метка“, пише у Бемеовој наредби.³⁹

Постоји још једна комунистичка верзија о партизанским борбама против Немаца на друму Крагујевац-Горњи Милановац: Делови Крагујевачког НОП одреда су 17. и 18. октобра 1941, у борби око с. Думаче и с. Љуљака, нанели губитке 3. батаљону 749. пп.40 Дакле, у овој верзији борба није вођена у Невадама, већ 20 километара даље, у Думачи и Љуљацима, а погрешни су и датуми – 17. октобра Немци су већ били у Крагујевцу. Трећу верзију написао је Владимир Дедијер:
У октобру 1941. године био сам комесар Крагујевачког одреда. Једна немачка јединица покушала је из Милановца да продре у Крагујевац. Други батаљон нашег одреда 18. октобра је дочекао Немце – трећи батаљон 749. пука немачке 717. пешадијске дивизије и Недићев Пети добровољачки одред – и дошло је до отворене борбе. Као одмазду што су јединице Крагујевачког и Чачанског одреда у борби убиле 10 и раниле 20 немачких војника извршен је покољ становништва у Крагујевцу.⁴¹
Дедијер све немачке жртве (10 погинулих и 26, а не 20, рањених) везује за повратак немачке колоне из Горњег Милановца, понављајући грешку у датуму (18. октобар). У стварности, нема доказа да се уопште водила велика борба у повратку Немаца – главни сукоби, у којима су пале жртве, одиграли су се приликом њиховог одласка за Горњи Милановац. На улазу у Горњи Милановац, седамдесетих година је постављен један конзервирани тенк, на чијем постољу стоји табла са још једном комунистичком верзијом догађаја. Овом приликом, партизани не само што су нападали Немце при доласку у Горњи Милановац, 15. октобра, већ су их напали – тенковима:
У Мајдану и овде на реци Деспотовици, 6. и 15. октобра 1941. године борци Таковског батаљона партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“ заробили су два немачка тенка. Као први устанички тенкови учествовали су у борбама на Рапај брду и Краљеву 1941. године. Радознали посматрач овог „немачког“ тенка биће изненађен ако уочи да су све команде, и данас јасно читљиве, исписане на енглеском језику. У ствари, реч је о америчком тенку типа „шерсон“, једном од многих које је влада САД-а поклонила комунистима после рата на име војне помоћи.

Међутим, свега два-три километра од Горњег Милановца према Крагујевцу, на Рапај брду, комунисти су поставили споменик са још једном, петом верзијом догађаја:
Подручје Рапај брда било је најжешће поприште борби које је Чачански партизански одред „Др Драгиша Мишовић“ водио 1941. године бранећи слободну територију Ужичке републике од надмоћних немачких снага које су од Крагујевца непрекидно нападале слободну територију. Одолевајући тим нападима партизани су наносили Немцима тешке губитке.

Уместо датума и цифара, комунисти су се овде определили за „непрекидне“ борбе и „тешке“ немачке губитке. Али, 18 километара даље, на још једном споменику, између села Љуљаци и Баре, комунисти поново конкретизују ствар, у својој шестој верзији истог догађаја. Ево шта је уклесано на овом споменику, постављеном тачно на месту са ког су партизани побегли 14. октобра, остављајући Палошевићеве четнике на цедилу:

Атар села Баре, на путу Крагујевац – Горњи Милановац, 14. октобар 1941. Четници и партизани очекују немачку моторизовану колону из правца Крагујевца. Међутим, када је мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, ракетом дао знак за напад, партизани су се повукли према Топоници. Командант једног партизанског одреда, Александар Бељаковић, не могавши да поднесе издају, одмах је са својом јединицом прешао у четнике. У биткама против Немаца наредних дана учествовали су само четници. Бељаковић је заробљен и стрељан од Немаца 1943. године

Лешеви немачких војника, ликвидираних од стране четника 14. и 15. октобра 1941. на путу Крагујевац – Горњи Милановац. Љотићевци тврде да су партизани оскрнавили ове немачке лешеве. Међутим, прво, партизани нису учествовали у борбама, и друго, Немци, који су начинили ове фотографије, своје погинуле су одмах стављали на камионе

Лешеви немачких војника, ликвидираних од стране четника 14. и 15. октобра 1941. на путу Крагујевац – Горњи МИлановац. Љотићевци тврде да су партизани оскрнавили ове немачке лешеве. Међутим, прво, партизани нису учествовали у борбама, и друго, Немци, који су начинили ове фотографије, своје погинуле су одмах стављали на камионе

Рапај Брдо, на путу Крагујевац – Горњи Милановац, 15. октобра 1941. Немачки тенк који су уништили четници, укопавањем авионских бомби заробљених 1. октобра у ослобођеном Чачку. Бомбу је жицом активирао каплар Раде Живановић из Љутовнице, који је погинуо од силине експлозије. Два делимично оштећена тенка четници су оспособили и употребили у нападу на Немце у Краљеву, 28. октобра. У Краљеву и Горњем Милановцу и данас стоје изложена два немачка тенка. На таблама испред пише да су их партизани заробили од Немаца 16. октобра 1941. године на Рапај Брду…

 

Горњи Милановац, 16. октобра 1941. Немачка моторизована колона потпуно је спалила град. У средини је спаљена кућа академика Драгише Васића. По спаљивању Милановца, Немци су се вратили у Крагујевац. Повели су 133 Милановчана и успут су хапсили сељаке

Шумарице, октобра 1941. Немци сахрањују своје изгинуле војнике, испод каменог лава. Овде је било немачко војничко гробље и из Првог светског рата, одмах поред српског војничког гробља. Комунисти су после уништили и српско и немачко војничко гробље. Српско је делимично обновљено 1998. године

Крагујевац, уочи 21. октобра 1941. Немци хапсе грађане за стрељање. Међу ухапшенима су и ђаци V/3 крагујевачке гимназије

Последња порука Божидара Милинковића

 

Последња порука професора Лазара Пантелића

Последња порука Саве Стефановића

Последња порука Павла Ивановића

Последња порука Јакова Медине

 

Крагујевац, Шумарице, јутро 21. октобра 1941. Немци одузимају документа таоцима непосредно уочи стрељања

Шумарице, 21. октобар 1941. Група стрељаних грађана

Шумарице, 21. октобра 1941. Немачки официр показује кога треба докрајчити

Шумарице, 21. октобра 1941. Немци поред групе стрељаних грађана

 

Група стрељаних у Шумарицама

Група стрељаних у Шумарицама

Немачки плакат објављен после стрељања. Комунисти су после рата манипулисали са бројем стрељаних. Бројка која се наводи на плакату, 2.300, је тачна, с тим што је треба увећати за 500 стрељаних током претходна два дана и умањити за неколико десетина грађана који су успели да побегну са стрељања

Шумарице, 21. октобра 1941. после подне. Родбина стрељаних тражи своје најмилије

 

Саборна црква у Крагујевцу, октобра 1941. Парастос стрељаним грађанима. Комунисти су после рата забранили давање парастосаа

Шумарице, током рата. Излазак народа на гробове стрељаних

Шумарице, 21. октобра 1945. Један од последњих парастоса стрељаним грађанима, све до деведесетих година

Централна хумка у Шумарицама, изглед за време и непосредно после рата. Комунисти су порушили крстове и поставили петокраке. Ни 2002. године крстови нису враћени

 

Немци су стрељали и вешали Крагујевчане и пре и после 21. октобра, а то су чинили и широм Србије. На слици су обешени у центру Крагујевца, код Крста

Бранећи слободну партизанску територију на овом месту од 14. до 17. октобра 1941. године борци Крагујевачког партизанског одреда и Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“ нанели су тешке губитке окупатору и запленили два тенка.
Дакле, комунисти нису ускладили своје верзије о догађајима, местима и датумима борби на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Немце час нападају у одласку за Горњи Милановац, час у повратку: тенкове су једном заробили 6. и 15. октобра, други пут од 14. до 17. октобра, једном недалеко од Горњег Милановца, другом приликом 20 километара даље, итд. Одступања иду чак дотле да један од њих, командир чете у Крагујевачком одреду, Теодосије Парезановић, мање-више отворено признаје да комунисти уопште нису учествовали у борбама. Ево како он описује догађаје 14. и 15. октобра 1941: У сам сутон, док се мрак са планинских врхова Јешевца, Вујна и Рудника крадом спуштао у долину реке Груже, стигосмо на висове изнад Љуљака. Пред нама се указа страшан призор. Горела су села у Шумадији… Сутрадан, рано ујутру, кренули смо за Немцима. Ишли смо преко воћњака и Шумарака, северним падинама планине Јешевца, што даље од друма да би од Немаца сакрили своје присуство.⁴²

Ни у једној од наведених верзија комунисти не нуде доказе о свом учешћу у борбама. Нико од њихових „првобораца“ не описује ток ових борби против Немаца, као што то чине, на пример, поручници Драган Сотировић и Звонко Вучковић.⁴³ Као и у краљевачком случају, при евентуалном извођењу доказног поступка комунистима би се испречио проблем са жртвама. Наиме, ни овде није погинуо ниједан партизан, док су четници изгубили два официра и велики број подофицира и војника. Испада да су комунисти заробили два тенка, убили 10 и ранили 26 Немаца, без иједног свог губтика…

Додуше, тих дана, око 15. октобра, поред милановачког друма погинула су два партизана. Ево како погибију једног од њих, Владе Раичевића Уче, описује Парезановић:
При повратку са извиђачког задатка друг Уча из Шења, не знајући да су Немци заноћили у Враћевшници, налетео је ноћу на њих са још једним другом и после краће борбе јуначки погинуо… Није успео ни да види чету, ни да се упозна са њом. Управо на путу за чету је пао.⁴⁴ У знак одмазде за губитке које су им четници нанели 14. и 15. октобра, Немци су стрељали велики број грађана. Према подацима Музеја „21. октобар“ у Крагујевцу, установе основане ради изучавања овог масакра грађана, број стрељаних је следећи.

У селу Маршић Немци су 19. октобра стрељали 103 особе, у селу Мечковац (данас: Илићево) 75 особа и у селу Грошница 233 особе. Стрељање је преживело шесторо у Маршићу, троје у Мечковцу и 13 у Грошници (од ових 13 један је, од последица рањавања, преминуо сутрадан, тако да је укупан број жртава 234).
У Крагујевцу, Немци су 20. октобра стрељали 66 особа из „комунистичко-јеврејске групе“, како су је називали, и 53 особе из затвора (у овој групи је било талаца и предратних робијаша). Највећи број грађана стрељан је 21. октобра: 2.272. Овог дана стрељање је преживело 29 особа, што значи да је пред стрељачки строј била изведена 2.301 особа. Међу стрељанима је било 217 деце ђачког узраста (нису сви ишли у школу), од којих 60 ученика гимназије и 23 деце испод 15 година старости.
Дакле, према подацима Музеја „21. октобар“, у Крагујевцу и три оближња села Немци су 19, 20. и 21. октобра стрељали 2.803 особе. За сваку од ових жртава Музеј има име и основне податке. Бројка није сасвим поуздана, али могућа одступања су минимална.⁴⁵ Комунисти су створили мит о 7.000 жртава крагујевачког октобра 1941. Ево, примера ради, једног њиховог извора: „Према подацима који су прикупљени у Крагујевцу после рата, цени се да је тога дана (21. октобра – прим. аут) стрељано око 7.000 људи. На губилиште у Шумарицама, Немци су извели целе разреде ђака Крагујевачке гимназије и стрељали их заједно са професорима“.⁴⁶
У Крагујевцу, као што смо видели, нису сакупљени подаци о 7.000 жртава, већ о 2.803 жртве за три дана. Према незваничним проценама, 7.000 су укупни губици Крагујевца и околине у Другом светском рату, с тим што су и комунисти, почев од октобра 1944, стрељали приближно исти број грађана као и Немци три године раније.⁴⁷
Градећи свој мит о крагујевачким жртвама, комунисти су после рата поломили и побацали све крстове са гробова стрељаних, заменивши их петокракама. Забранили су црквене обреде, мада су их и Немци дозвољавали, упркос формалној забрани. По трагици се издваја судбина Сибинке Миљојчић, чија се кућа налазила управо у Шумарицама. Приликом сакупљања талаца, Немци су јој у кући убили сина Драгомира и мужа Петра. Сахранила их је пред кућним прагом – јер је немачка наредба била да се жртве сахрањују на месту погибије – и поставила крстаче. Комунисти су јој после рата силом уклонили крстове и заменили их бетонском плочом са петокраком. Сибинка је вратила крстове, а комунисти су их поново уклонили. Тако је водила борбу читавог живота. Када је преминула, петокрака је дефинитивно заменила крстове.⁴⁸
Ово нису једини гробови које су комунисти оскрнавили у Шумарицама. Овде се налази и централно гробље српске војске из 1914. и 1915. године. На јединој сачуваној фотографији гробља, највећа бројка на крсту је 1.344, а претпоставља се да ту има око 2.500 гробова.⁴⁹

Комунисти су све крстове поломили, а гробље засадили густом шумом. Остало је само неколико десетина камених крстова из ранијег периода. (Уочи Другог светског рата, дрвени крстови на овом војничком гробљу требало је да се замене каменим, као што је то учињено на Зејтинлику.) Тако су, после рата, комунисти у Крагујевцу оскрнавили преко 5.000 гробова. Пошто су и све њихове жртве без гроба, то је близу 8.000 необележених гробова.50 У немачком саопштењу од 22. октобра 1941. говори се о 2.300 стрељаних, у знак одмазде за 10 погинулих и 26 рањених немачких војника (100 за погинулог, 50 за рањеног). Међутим, Немци нису дали образложење за стрељање грађана 19. и 20. октобра. У ствари, они су у крагујевачком случају премашили одмазду стотину за једнога, док су у другим градовима стрељали испод ове пропорције. Зашто је Крагујевац био изузетак, види се из извештаја немачког крајскоманданта Бишофсхаузена:

Ни један окупатор не трпи побуне, а Србија је почела да се буни. И он мора да је умири. Морао је овде у Крагујевцу, јер како дише Крагујевац, дише Шумадија. А, како Шумадија, тако цела Србија.⁵¹ Љотићевски извори, међутим, другачије тумаче немачку одмазду. Они кажу да су Немце у борбама код Љуљака, од 14. до 16. октобра, ликвидирали партизани, унаказивши том приликом немачке лешеве: Ископали су им очи: исекли полне органе па им ставили у уста: посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис, имитирајући тиме Хитлерово В – викторија.⁵²
Који су докази за ову тврдњу? Боривоје Карапанџић, водећи љотићевски историчар, пише да му је о томе причао пуковник Пантић, члан Дражине делегације на преговорима са Немцима у селу Дивци, 11. новембра 1941. Немци су наводно показали Дражи фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му: „Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учествовали и Ваши људи под командом мајора Палошевића“. Борба је вођена, рекли су наводно Немци, „8. октобра код села Љуљака“.⁵³
Сем омашке у датуму, Карапанџића демантују још неке чињенице. Прво, у немачком записнику са састанка у Дивцима уопште се не помиње оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић.⁵⁴ Друго, као што смо видели, комунисти нису учествовали у борбама од 14. до 16. октобра на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Треће, нико није могао прићи немачким лешевима: Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе.⁵⁵ Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима, не помиње случај са унакаженим немачким лешевима.
Љотићевцима је, дакле, овај случај потребан да би скренули пажњу са своје улоге приликом стрељања 21. октобра у Шумарицама. Цео Крагујевац их је видео како сакупљају таоце и потом учествују у бирању грађана за стрељање. Љотићевци заправо тврде да су многе спасили стрељања,⁵⁶ а после рата су често објављивали сведочења тих спашених људи. У овоме има истине: љотићевци су заиста извлачили грађане испред митраљеских цеви. Према Марисаву Петровићу, команданту љотићевске јединице о којој је овде реч, Петог добровољачког одреда, на овај начин је издвојено чак 1.300 људи. Комунисти тврде да је Петровић издвајао „оне који су имали легитимације крајскомандантуре, припаднике Љотићевог покрета и оних занимања која су била Немцима неопходна (лекари, апотекари, техничари итд)“.⁵⁷ Међутим, према подацима Музеја „21. октобар“, Петровић је, ипак, највише издвајао ђаке, иначе би они страдали још више. За замену једних другима понекад је одлучивао тако мали детаљ, попут дуге косе. Ево како је то описивао, у својим сећањима, Марисав Петровић:

У трећој стотини таоца, прилико издвајања ђака гимназијалаца за ослобођење, ухватио сам за рамена једног одраслог и врло развијеног ђака, који је сигурно био из 8. разреда гимназије и кад га хтедох предати добровољцима ради спасавања, Словенац тумач ухвати ме за руку и рече: „Не могу вам дозволити да тог ђака издвојите за ослобођење!“

На моје зачуђено питање: „Зашто, молим Вас?“ Словенац ми објасни зар не видим да има дугачку косу – како он рече – „комунистичку фризуру“ и да је свакако Скојевац – а ја да не би губио време нисам реагирао на речи тумача Словенца, сећајући се мисли друга Председника (Д. Љотића): „Ко све брани, све изгуби…“ те спасавах друге млађе ђаке.⁵⁸
Али, љотићевци не кажу да су уместо ових људи Немци стрељали друге, тако да се, уствари, не може говорити о спашавању. О спашавању би могло бити речи само да је смањена планирана бројка. Овако, Немци су стрељали онолико грађана колико су планирали, па још и више. Љотићевски допринос у смањењу трагедије овог страшног дана, састоји се у томе што је стрељано мање ђака а више старијих особа.
Љотићевској верзији донекле у прилог иде немачки плакат лепљен по Крагујевцу 22. октобра, чији текст гласи:
Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.⁵⁹
У својој пропаганди, Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а често и Јевреје. С једне стране, то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом. С друге, пак, сматрали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против своје војске. Тако је настала разлика између немачких јавних и интерних докумената: у другима се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових „банди“.
Када је о љотићевцима реч, они су тих ратних дана писали другачије него после рата. Ево цитата из њиховог листа „Наша борба“ од 16. новембра 1941. године:
Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никада навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем онда ће оздравити не само он него и цео српски народ.⁶⁰

26 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 438.
27 С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 75-76.
28 С. Филиповић, Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди, 68.
29 С. „ировић, Гружа у четницима, 150.
30 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 444.
31 С. Ћировић, Гружа у четницима, 151.
32 С. Ћировић, Гружа у четницима, 150.
33 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 443-445.
34 Изјава Слободана Ћировића аутору. Раденко је био Слободанов стриц.
35 З. Вучковић, Сећања из рата, 137.
36 Народни музеј Крагујевац, ЧА, КО-ИВ-801.
37 З. Вучковић, Сећања из рата, 132-137. О овим борбама такође видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 77-80.
38 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 129-130.
39 З. Вучковић, Сећања из рата, 121-122.
40 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 11. (Према Зборнику, том 1, књига 1, 232-233.)
41 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 14. (Према: В. Дедијер: Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, 711.)
42 Т. Парезановић: Партизанске ватре, 76-77.
43 Занимљиво је и поређење верзије поручника Звонка Вучковића, из његове књиге „Сећања из рата“, о ослобођењу Горњег Милановца 2829. септембра 1941, са комунистичком верзијом. Вучковић детаљно описује како је, у садејству са партизанима, његов Таковски четнички одред заробио немачку чету у згради основне школе. Пошто су партизани затајили, он лично је са белом заставом отишао у школу и позвао Немце на предају. Шездесет година касније, септембра 2001, на тој истој згради, поред истих оних врата у којима је Вучковић саопштавао немачком команданту позив на предају, стоји табла са следећим натписом: Јединице Таковског и Љубићког партизанског батаљона у саставу Чачанског партизанског одреда заробиле су у овој згради после дуже борбе све припаднике немачког окупаторског гарнизона септембра 1941. године. На тај начин ослобођен је Горњи Милановац“. У потпису: Општински одбор Савеза бораца. А са друге стране врата и даље стоји биста неког „народног хероја“.
44 Т. Парезановић: Партизанске ватре, 117.
45 Извор: Музеј 21 октобар у Крагујевцу.
46 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 130.
47 Комунистички злочини 1944-1945: 150.000 незнаних гробова.
48 Погледи, 10. октобар 1994.
49 Погледи, 1. октобар 1998. Снимак је први пут објављен у овом броју.
50 Када је 1998. године аутор ове књиге открио порушено војничко гробље у Шумарицама, са октобарским бројем „Погледа“ послао је молбу градским властима да се гробље обнови и уреди по узору на Зејтинлик, затим да се врате крстови на хумке из 1941. и да се попишу жртве комунизма. Градска влада се писмом захвалила на иницијативи обећавши да ће „предузети мере ради њене реализације“ (писмо Извршног одбора Града Крагујевца од 12. новембра 1998, бр. ИИ-01-060-604). Три године касније, стање је и даље непромењено. Крајем 1998, Војска Југославије и Завод за одржавање споменика културе у Крагујевцу обновили су војничко гробље у Шумарицама, али само онај мањи део, који је остао после поратног разарања. Војска и Завод поставили су таблу са натписом да ту има укупно 159 гробова. Не помиње се двадесетоструко већи део гробља, који се, сада покривен шибљем, простире до Хотела „Шумарице“.
51 С. Ћировић, Гружа у четницима, 200.
52 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 16.
53 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 37-38.
54 Зборник, том 14, књига 1, 871-878.
55 Изјава наредника Милуна Миловановића из Бара, учесника борбе, аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми. Миловановић је преминуо у Канади.
56 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 58, као и на више других места у овој књизи.
57 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 93. Према књизи Венцеслава Глишића Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944.
58 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 132.
59 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 7.