Пише: Мр Драган Крсмановић, виши архивиста

Историјски извори се дефинишу као „текстови, предмети или чињенице из којих можемо црпети сазнања о прошлости“, а позивистичка методологија научноистраживачког рада упућује нас на то да су документа, првенствено она настала у раду државних органа, кључна за доношење закључака о темама истраживања и да од њиховог садржаја зависе и закључци који су из докумената произилазе. Присталице оваквог приступа позивају се на чувеног француског историчара Шарла Сенјобуса, који је тврдио да се „историја прави уз помоћ докумената“.

Стварност је показала да ово правило није универзално. Веома често, оно што је прећутано, скривено или занемарено има подједнак, а некад и већи значај, од онога што је доступно и објављено.

Тако долазимо до тога да је од формалне поделе извора много значајнији однос према њима и њихово критичко сагледавање у њиховој међузависности. У српској историографији, посебно оној која се односи на двадесети век, не постоји довољно развијена „критика извора“. Од оне формалне да ли је документ оргиналан и веродостојан до тога да ли је осликавао стварно стање или је плод нечије намерне жеље да се неки догађај прикаже у одређеном светлу. Комунистичка историографија је по орвеловском принципу да „ко контролише прошлост контролише будућност а ко контролише садашњост контролише прошлост“, историографију сматрала не науком, већ оружјем у идеолошкој борби. Логична последица је апсурд који води до тога да, по сведочењу Антонија Ђурића, наставница ученике седмог разреда учи да су једине патриоте у Косовском боју Слуга Голубан и слуга Милутин док је властела на Косову бранила свој класни положај.

Колико је само научног труда уложено да се у сабраним делима Ј.Б.Тита, његова конфузија и нестручност па и отворене лажи које је потписао као „Врховни командант“ заодену у систем и логику и прикажу као визионарско дело „Великог вође“. Многа имена југословенске историографије, попут Бранка Петрановића, заложила су свој научни ауторитет и у „зноју лица свога“ смишљали логична тумачења за сумануте и погрешне одлуке.

Нажалост данашња историографија, посебно она која се односи на период Другог светског рата, није одмакла далеко. Уместо научног приступа гледамо борбу два крила неокумунистичке историографије:

Оне ортодоксне која не одступа ни милиметар од линије Маркс-Енгелс-Лењин- Стаљин-Тито и која би и данас стрељала контрареволуционаре по Србији а често је финансирана страним новцем да би кривицу са Немачке свалила на властити народ; Оне „мекане“ која ипак признаје постојање „два покрета отпора“ али не одступа од величања комунистичких терориста и осуде наводно неборбених, недисциплинованих и „брадатих“ четника.

На факултетима уместо неговања критичког духа и правила да „нема унапред одређених тачних и погрешних одговора на историјска питања, већ постоји добра или лоша аргументација њихових заступника“, негује се дух по коме студенти и докторанти морају наслутити шта се од њих очекује и угодити том, унапред зацртаном, одговору. Због тога је високо образовање у многоме изгубило од свог значаја и постала пука „фабрика“ диплома у коме се меморисањем чињеница стиче статус интелектуалца. Ментори одређују тако пристрасне услове коришћења литераруре, да се у пракси баве „клонирањем“ свог идеолошког и политичког става као у време комунизма.

Архивски радници, уместо да наново прегледају архивску грађу, ослободе је фалсификата, јавности учине лакшим коришћење документа која поседују, дигитализују и учине их доступном, попут тамничара скривају документа верујући да би објављивање истине могло угрозити већ формиране наративе. Истовремено, без јасне критике преузимају се ”документа” ОЗН-а и УДБ-е и сврставају у „прворазредне“ изворе, као да им није јасно да су документа ових органа настала у тоталитарном систему само лектира ”диктатуре пролетаријата” а никако историјски извор.

Настављајући се на ову „искривљену логику“, званична историографија, у лику института, се прилично искомпромитовала. Њихове књиге, штампане као мало ублажена и умивена издања из педесетих година, нико не чита и углавном се размењују и поклањају. Њихова методологија је заснована на верности раније објављеној литератури, проучавању домаћих, углавном селектованих и делом фалсификованих докумената. Посебно инсистирају на документима некритички преузетих од ОЗН-а и УБД-е прихватајући их са скоро неограниченим поверењем. Њихови извори су већ прелистани и „дорађени“ у партизанским фабрикама фалсификата од којих се једна налазила на Карабурми (данашњи ВМЦ Карабурма), где су официри ЈВ повратници из заробљеништва као хонорарно ангажовани писали документа која ми данас тумачимо са робовском послушношћу.

Не треба да нас чуди због чега критичка и стручна јавност данас више верује делима Милослава Самарџића или Дејана Ђерића него историчара са „педигреом“. Научни метод у приступу истраживању, коришћење више извора, потрага за непосредним учесницима догађаја, рад на „терену“ и критичко преиспитивање већ објављеног учинили су их, мада по „занимању“ нису историчари већ новинар и електро инжењер, много квалификованијим историчарима него што су то многи носиоци диплома, па и академских звања.

Крајње је време да се након политичке и судске рехабилитације изврши и историјска рехабилитација Југословенске војске и њених команданата. Калкулишући и кокетујући са центрима моћи заосталим из комунистичке епохе, службена српска историографија може доћи у ситуацију да у потпуности изгуби поверење јавности и нестане као релевантан фактор а да њен простор, са правом, попуне они којима је, мада нису историчари по основном образовању, историсјска истина и наука важнија од сигурног запослења и хонорара. И само да подсетим: Титаник су саградили професионалци, а Ноје је био обичан аматер!

На сву срећу, међу младим историчарима има и оних истраживача, попут Милутина Живковића, којима су архиви широм Европе а не Гугл главни извор за писање радова. Можда је дошло време да, као што је јеврејски народ после четрдесет година лутања беспућем стигао у Обећану земљу, и српска историографија коначно ступи на тло професионализма и истине.

Извор: погледи