ЛИСТАЈУЋИ Екмечићеве књиге схватао сам да је он редовно читао све, па и белетристику, и да су мотиви из романа били само сегменти уз које је стварана чврста и цјеловита историјска слика у његовим књигама. Он је, попут доброг психијатра, читао све, од статистике до литературе Симе Матавуља, све што је могло да се угради у историјске мотиве које треба укрстити са документима, и тако реконструисати вријеме.
Често је користио фразе типичне зе период који је обрађивао. Натион буилдинг процесс, била је историјска лозинка за Америку након конфедералног рата, а на тој теми је инсистирао у књигама које су настале након пада Берлинског зида. Дакле, у периоду спајања Источне и Западне Њемачке, и губитка заједничке државе за Србе. Он је помно пратио успон Кине и тада је говорио да је данас Кина оно што је некада била Енглеска у вријеме индустријске револуције, дакле Wорксхоп оф тхе wорлд.
Жалио је што Карађорђе није успио да заврши Први српски устанак, и вјеровао да тај процес није био ометен, српска држава би била много раније доведена у ред, и како би све изазове и ломове који су стизали рјешавала на бољи и безболнији начин. Открио нам је да је најбоља адреса за тражење Карађорђевог убице Енглеска. Као што је у многим примјерима указивао да за несрећну историју нисмо криви само ми, Јужни Словени, и отомански освајачи, него Ватикан, Енглези, Французи у новије доба, и Американци. Наравно, не претпоставкама него тезама поткрепљеним документима.
Његове књиге су одговарале структури романа у којима су се одлучујуће истине за нашу историју понављале у рефренима. Подаци који су се кретали од открића Галупове статистике, која је, рецимо, 1942. пронашла да је 67 посто Британаца више вољело СССР него САД, до сажетог описа историјских карактера Стаљина, Тита, Рузвелта, вође херцеговачког устанка Вукајловића! Чинио је то маниром који је пред наше очи доносио књижевне портрете! У завршници својих књига није нас остављао без разумијевања узрока из којих потичу посљедице које нам живот чине оваквим какав он данас јесте. Није био против Југославије, али је њен настанак схватао више као потребу западних сила и Ватикана, а не спонтани израз жеље народа који су живјели на југоистоку Европе. Она је, како пише историчар, настала одозго а не одоздо. Настанак Краљевине Југославије обиљежио је као замрзавање српске државности.
Као убјеђени интернационалиста, Екмечић је знао да на прецизној ваги преиспитује нашу националну историју и пише о шокантним мотивима. Он је открио праксу етничких чишћења у вријеме Отоманске империје, али и истину да не би било Прве српске револуције (устанка), да претходно у Београду број муслимана и Турака није био сведен на минимум.
Све је то претходило највећој од свих кланица у нашој историји, масовном убијању српских цивила 1941. у Хрватској. Истина да су у Пребиловцима заклани његови преци није утицала на његов научни рад. Знао је како да створи критичку дистанцу и никада није западао у романтични занос.
Умио је да нас упути ка истини о контрадикторним идејама и идеологијама наше историје. Укрстио је двије одлучујуће идеологије 20. вијека, комунизам и монархизам, партизане и четнике, Тита и Дражу.
Јосипу Брозу није био склон, али ваљда због тога је брижљиво истраживао његово историјско кретање прије и за вријеме Другог свјетског рата. Књижио је Броза као необразованог човјека који је волио да се слика са књигама старинског скупоцјеног повеза, али не да их и чита. Ипак, признао му је непогрешиву интуицију и добро познавање људских карактера. Овај Тито је знао како да се креће између Стаљина и Черчила, како их Екмечић назива, између два ђавола. Пронашао је Титове најважније путање на крају Другог свјетског рата, а међу њима и пут у Ватикан послије сусрета са Черчилом у Напуљу. Документи не потврђују да се тамо срео са папом Пијем Дванаестим, али редосљед догађаја које Екмечић наводи у завршници рата мени сугерише да је сусрет био могућ.
Да ли је случајно послије тог сусрета ослобођен прво Трст па онда Загреб?! Да ли је такав редосљед догађаја омогућио да се пацовским каналима обезбиједе масовна бјекства усташа из Хрватске? Није заборавио да нас упозна са истином како је књижевник Мирослав Крлежа, као велики поклоник Анте Старчевића, одбио Мачекову понуду да 1945. бјежи у Аустрију. Вјероватно је имао гаранције за останак од Старог, како је Крлежа звао Тита. Броз је као масон знао како да искористи Рузвелта и његовог шпијуна који је стигао у Београд неколико мјесеци прије мартовског преврата 1941. године, који је испровоцирао Хитлера да нас бомбардује. Открио је Екмечић да су локације за савезничко бомбардовање Србије 1944. стизале из Врховног штаба којим је командовао друг Тито.
ИМАО ЈЕ СЛУХА за личну драму ђенерала Драже Михаиловића, највећег губитника у српској националној борби Другог свјетског рата. Знао је да нас наведе на истину како је Дража био један у низу српских устаника који нису могли да савладају оно што је њемачки историчар Ранке означио као средњовјековни синдром српског партикуларизма. Није ни Карађорђе, пише Екмечић, завршио Први српски устанак, јер послије битака није нашао пут како да изађе на крај са војводама у Неготинској Крајини и осталим кнежевинама гдје су локални гиганти одбијали да раде за општи интерес. За разлику од Тита који је комунисте држао на узици и слаткој идеји једнакости и конспирације, Дража није контролисао четнички покрет. Није имао са собом младе студенте заражене еросом комунистичке конспирације који је у свијету, не само у Србији, завладао послије велике депресије у Америци и након стварања СССР-а. Како је Дража могао да рачуна на побједу у рату, пита се Екмечић, а није своју монархистичку идеологију утврдио у књижевним дјелима, нити је имао елиту са собом, нити је користио шапирограф као пропагандно средство? Недостајала му је интелектуална елита без које, тврди Екмечић, није могло бити историјског успјеха.
Кључни разлог за злу судбину Балкана и јужнословенских народа Екмечић види у мијешању великих сила. Не само Енглеза, чији су новинари долазили и придобијали кнеза Милоша Обреновића, најбогатијег Србина, како пише Вук Караџић, који није одбијао комуникацију са Енглезима, али је ипак био на крају отјеран из Србије од стране господара Вучића и руског цара, јер није прихватао стварање Скупштине (сојуза) која је требало да олабави његов ауторитарни трговачки дух. Екмечић је пратио и кретање енглеских емисара који су вршљали по Балкану и придобијали наше кнежеве крајем 18. и на почетку 19. вијека, па журили у Киргизију да тамошње муслимане хушкају против руског цара.
КАКО ЕКМЕЧИЋ тврди, Дражу је створио четнички покрет, за разлику од Тита, који је створио мрежу комуниста на територији дезинтегрисане Краљевине Југославије чије је дјеловање у Коминтерни претходило стварању КП Југославије. Да није било Екмечића, остала би магла на синтетичкој идеолошкој слици почетка отпора на територији. Уопште, устанак у Србији 1941. године, послије Хитлеровог бомбардовања, није био никакав комунистички одговор на њемачку окупацију, него реакција Срба на клање које су усташе у јулу 1941. започеле над нашим људима у Јасеновцу, Градини, Сарајеву. Екмечић нас упознаје да је измишљени херој Жикица Јовановић Шпанац био неважна фигура у устанку. Пукла је једна од пушака које су војници старе Југославије, послије капитулације, однијели кућама и када су чули за усташка звјерства спонтано се дигли на устанак.
Дража, као поштени војник, није био у игри између Черчила и Стаљина. Он је вјеровао у краља, који је, на крају рата, поручио Србима да се ставе на располагање Јосипу Брозу. Броз је, по Екмечићу, играо игру између Черчила и Стаљина, као члан масонске ложе Цонцордиа, из Лондона, а његов универзализам се потпуно уклопио у Черчилову потребу да територија Балкана буде санитарни појас који ће Западну Европу бранити од СССР и ширења комунистичке опасности.
Да је среће, одмах послије његове смрти, требало је да заблиста бронзана биста на неком од главних тргова Београда, баш као што су мисли Милорада Екмечића блистале за живота.
Извор: Новости
