ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
СРПСКИ ГУСЛАРИ ПРВИ УЧИТЕЉИ СРБИМА
Бјелопавлићки учитељи из 1916. године, који су се одупрли аустроугарском окупатору због укидању ћирилице, “Српске историје” и учења српских епских и родољубивих пјесама у настави, само су наставили свијетлу традицију својих слободарских предака и слиједили континуитет учитељског позива и наставног плана и програма у којима су ћирилица, Српска историја, Српски језик и сл. били њени незаобилазни садржаји и то у континуитету од првих њених почетака, тј. манастирских школа, а потом и свјетовних, о чему ће бити напомена и наставку.
Како је у давним временима било мало писмених људи, многе догађаје, личности, обичаје и традицију запамтило је народно памћење, које се преносило са кољена на кољено са тенденцијом да сачува оригиналност. То народно и културно благо највише се сачувало захваљујући гуслама, па је тако преношено генерацијама, што потврђују и стихови из ове народне пјесме: “Гусле мучне дане запамтише, /Дуге зиме и гладне године, /И ратове тешке и крваве, /И још многе муке и невоље, / Које наши стари подношаху, / У земану, у времена тешка, / Ко би мога’ све их побројати”.
Српске гуслари су били први учитељи и прва школа Србима, који су преносили народно и културно насљеђе и оно се историјски највише сачувало захваљујући управо гуслама. Српске гусле су јачале родољубље, моралне вредноте, чојство и јунаштво, брусиле људски карактер, али имале и сазнајну компоненту, јер су говориле о познатим догађајима, личностима и сл., што је било изузетно значајно у времену када није било школа и учитеља, али и касније када су оне биле распрострањене. Зато су гусле имале култно мјесто у српском дому. Поред садржине пјесама које су уз гусле пјевали српски гуслари, много се водило рачуна да те пјесме имају и умјетничку вриједност тј. љепоту лирског израза, па су духовно храниле људске душе. О томе пише и Милан Костић (“Школе у Црној Гори”), истичући да већина пјесама започињала стихом “Све у славу Бога истинитога”, што је требао да буде гарант који свједочи о вјеродостојности пјесме коју гуслар опјевава, тј. догађаја, личности и радњи које обрађује. Када српски гуслар почне да пјева о бојевима са Турцима и драматично развија фабулу, тада се надахуто констатује Костић: “Уздижу врлине, благосиљају се врли јунаци, те погибоше за веру, за слободу, за част и поштење, уздижу се они, те радије умреше, него да ће вером да покрену; а пороци, гадне и себичне страсти проклињу се и анатемишу. Нико ни да трене. Само ћеш опазити, где по који слушалац дигне капицу ивис- у знак високопоштовања, па ће да рече: ‘алал му вјера’ или ‘просто му било’; или ћеш видети, како из очију около седећих сева огањ, како се надимљу слушаоцима груди, како гуслареве речи продиру у душу слушалачку, како тамо усађују љубав к свему узоритоме, а како пале трагове издаје, веролома и других грехова”.
Потом, Костић описује што су гусле значиле за млађане људске душе, као својеврсна школа за њих, па су упијали и доживљавали сваку гуслареву ријеч: “А деца и детићи слушају гуслара; није им умакла ни једна реч, није им умакао ни утисак, што га учини та песма,- то право народно предавање”, али, тај доживљај дијелили су и старији “та окорела јуначка срца”.
Још крајем 18. или од првих година 19. вијека у манастиру Острогу радила је манастирска школа у којој се вршило описмењавање, образовање и припремање ученика за свештенички позив. У улози учитеља појављивали су се образованији свештеници. Процес образовања није се увијек могао одвијати редовно, због честих ратних сукоба са Турцима. Најчешће су се у манастирима образовали свештенички синови, јер је тај позив био насљедан. Ако су околности дозвољавале, поред свештеничких синова, у манастиру се вршило и описмењавање и друге дјеце. Отварање школа при манастирима имало је за циљ да се што више младих људи образује за свештеничке и калуђерске позиве, а послије школовања они су распоређивани у мјесне цркве, гдје су поред вјерских служби ширили и јачали православну вјеру, као темељ опстанка и заустављања “турчења”. Они су храбрили народ и уливали му наду и вјеру да не поклекну пред тешким искушењима у условима немаштине и перманентне опасности по опстанак, од далеко надмоћнијег спољњег непријатеља.
У једном запису из 1712. године помиње се јереј Василије Коларски, који је био завршио манастирску школу у Острогу и већ се бавио свештеничким позивом, што указује да је ова школа морала почети са радом годинама раније од овог датума. Дакле, манастир Острог је вјековима био стожер јачања православља, отпора туђину и духовни, образовни и културни центар.
Велики је значај придаван стицању образовања у манастирским школама, углавном вјерског карактера, тако да је из њих након школовања и додатног усавршавања постао велики број изузетно образованих свештеника и духовника.
Манастирски приходи су били основни финансијери ових школа, не само док су постојале само манастирске школе, већ и касније када су биле отворене и свјетовне. Како манастирске школе нијесу имале могућности за ширење процеса школовања већег броја дјеце, сем углавном оних за свештенички позив, тако се као императив постављало оснивање свјетовних школа. Још је владика Василије Петровић имао намјеру да отвори свјетовне школе, али због сталних ратова са Турцима, недостатка материјалних средстава то није успио, а једино што је од Русије издејствовао јесте да школује код њих један број младића из Црне Горе и то највише за војне сврхе. Ни Петар I није био боље среће у настојању да отвори макар и једну свјетовну школу, па је покушао то да надомјести интензивнијим и појачаним радом манастирских школа, гдје би се дјеца учила основном писменошћу, а потом су се појединци и даље школовали. И сам је на Цетињу и у Стањевићима поучавао дјецу.
Наставиће се
