У организацији Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине настављена је културно историјска манифестација “Дани сјећања на српске јунаке и добровољце”.
Прије 14 година тачније 2008. године је подигнут споменик учесницима Доњоржаничке буне, као и свим погинулим у ратовима против Турака са подручја Доње Ржанице, Калудре, Загорја, Роваца и Доњих Луга. Споменик је подигнут на Доњоржаничком гробљу. На споменику је уклесан натпис: ”Ратницима Доњоржаничке буне 1912. године и свим ослободиоцима овога краја који дадоше животе за крст часни и слободу златну у ратовима против турског окупатора.”
Изграђени споменик био је огрнут старом српском заставом из Балканских ратова пред почетак свечаног отварања 13. јула 2008. године. Подсјетио је поздрављајући присутне Вујадин Вујко Пантовић,тада секретар секције Удружења добровољаца за Доњу Ржаницу а данас у својству председника.
Он је подсјетио да је у Доњој Ржаници код Берана 26. маја 2008. основан Одбор за подизање споменика Доњоржаничкој буни 1912. и свим погинулим, који дадоше животе ”за крст часни и слободу златну” у ратовима против турског окупатора. С тим у вези формирана је и секција Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца за Доњу Ржаницу, Калудру, Ровца, Загорје и Доње Луге.
Организациони одбор су чинили: Горан Киковић, предсједник, Миленко Вујовић, потпредсједник, Живко Бјелановић, секретар, и чланови: Добривоје Вешовић, Веселин Драгојевић, Борислав Чукић, предсједник Доњоржаничке секције, Милорад Марсенић, потпредсједник, Вујадин Пантовић, секретар, Војислав Дабетић, благајник, Радисав-Рајо Јолић, почасни предсједник Доњоржаничке секције и чланови Доњоржаничке секције: Радојко Лутовац, Милоје Кљајић, Станко Ивовић, Радован Ралевић, Бранко Дабетић, Душан Кастратовић, Маријан Аковић, Срећко Чукић, Бато Девић и Мишо Бојовић.
Задатак Одбора је био да до 13. јула 2008. изврши све припреме за подизање споменика који је и откривен тога дана.казао је Пантовић истакавши да је поносан на рад секције коју су предводили Борислав Чукић и Доброслав Доле Девић. О историјској улози и значају Доњоржаничке буне данас на њену 110.годишњицу говорио је историчар Горан Киковић, тадашњи предсједник Организационог одбора за подизање споменика који је обраћајући се присутнима измеђуосталог рекао:
-Овај споменик подигли смо прије 14 година свим знаним и незнаним јунацима који су се борили ”за крст часни и слободу златну” у ратовима против турског окупатора. Од пада под турску власт па до 1912. године, до коначног ослобођења, наши преци су са осталим јунацима ових простора у сталној борби са Турцима подизали буне и устанке, па их се ми данас након 110.година сјећамо. Сјетимо се данас на овом мјесту свих устанака и бунâ од Првог српског устанка и славног Карађорђа, када су га Васојевићи дочекали на Суводолу и прогласили присједињење Васојевића Србији. Овај крај као да је био предодређен за похаре и зулуме свих врста у тешком турском времену. Па, ипак, будући једнородно и сложно српско православно становништво, а уз то запљуснуто топлим слободарским лахором из слободне црногорске границе, овај крај је одолијевао тешкоћама и давао жилав отпор у дугом времену и служио као отворена граница према тада слободној Андријевици…
Скуп је у име Мјесне Заједнице Горња Ржаница поздравио предсједник Бранислав Оташевић, који је подсјетио на јунаке са ових простора и Горње и Доње Ржанице које су поред имена имали и доста сличне историјске судбине . Док је скуп својим пјесничким умијећем и стиховима посвећеним јунацима поздравио предсједника секције Удружења из Дапсића Милан Мане Цимбаљевић.
О честим бунама у Васојевићима против турског (османског) царства писали су већ историчари, публицисти и хроничари, истакао је Горан Киковић који је о самој буни истакао:
Међу познате буне у Васојевићима почетком 20-тог вијека спада Доњоржаничка буна. Поред ове буне познате су још Бихорска буна 1901., Велиђанска буна 1906., Лушка буна1907., Винићанска буна 1910., Калударска буна 1912. Налазећи се између турског утврђена Јасиковац са сјевера, моћног Лима са запада и турског утврђења Ржаничко-навотинског са југа, сложно српско становништво овог села давало је жилав отпор турском окупатору и дуго времена служило као отворена вратница према слободној Андријевици игноришући Ржаничко-навотинско турско утврђење са бројном турском (низамском) посадом.
На такву њену жилавост и гордост је, поред близине црногорске границе, била подржавана од храбрих шекуларско-ровачких и загорско-калударских ратника. Густина сукоба и погибија током 1912. наговјештавала је сукобе ширих размјера, а Доњоржаничка буна је била увод у Први балкански рат 1912.
Поред великог оптерећења народа дажбинама, безакоња и турског зулума непосредан повод за Доњоржаничку буну била је погибија турских кордуна на караули Усовиште код Капа калударских, а потом и сама Калударска буна. У припреми Доњоржаничке буне узео је учешће и активни официр црногорске војске Илија Радисавов Асовић, који је по свом стрицу Радовану поручио Ржаничанима да могу добити оружје на Андријевицу од пограничног комесара Радомира Вешовића. За оружје су пошла 22 Ржаничанина и то: Асовићи – Васо, Милутин и Гавро, Аковић Новица, Бакић Милија, Божовић Миличко, Гудовићи – Милан, Драго, Богдан и Петар, Девићи – Арсо, Вукадин и Ново, Јелићи – Крсто и Милета, Коматине – Мушо, Шуро, Јован, Милић и Ново, Милошевић Милан и Чукић Лазар. Оружје су пренијели преко Шекулара на Ржану. О тим догађајима Ново Девић, учесник буне каже: ”Шекуларци су опсадирали караулу на Јанковој глави више Роваца. Ми, који смо имали оружје ухватили смо крш код новог гробља и послали Драга Гудовића да извијести нашу устаничку команду на чијем је челу био први учитељ Доњоржаничке школе Мираш Дабетић, а у команди су били још: правник Јеврем Чукић, Мирко Јелић и Радован Асовић. Приликом опсаде карауле на Јанковој глави погинуо је Шекуларац Милован Кењић, а кордуни су побјегли ка Беранама, срели једног Гудовића, пуцалиу њега, али га нијесу погодили”.
На Илиндан увече, сви сељани Ржанице пошли су на Андријевицу и ноћу се вратили 2. августа 1912. Турска војска је дошла у село и продужила за Побјеник да би опсадирали село. Ново Девић даље наводи: ”Милутин Дабетић је са једним другом пошао извијести Радомира Вешовића да смо пуцали на кордуне. Дабетић је позвао Ржаничане са оружјем који су дошли у зору и заузели врхове села те сачекали и повратили Турке са борбом. Касније је стигла јака турска војска са башибозуком, напали Ржаничане и истјерали их из шанчева. Касније су нам дошли у помоћ погранични Шекуларско-требачки батаљон, двије чете и једна чета са Ријеке Марсенића, са којим су командовали Радосав и Бошко Марсенић. Командант Шекуларско-требачког батаљона био је Мило Кењић. Из Шекулара су дошли са четама: Радосав Дашић, Мијаиле Божовић, Панто Алексић и Иван Делетић. Остала турска војска, кад је чула бој, почела је да одступа из шанчева са Главице. Онда је почео да пуца топ на Ржаницу. Бој је био жесток и било је доста мртвих.
У Доњоржаничкој буни су погинули: Новица Девић и посјечени су Суро, Милош, Васо и Милутин Чукић, Милутин Гудовић, Аксо, Марко и син му, Јолићи, Мијаиле Ђукић са сином. Од женских су погинуле: Велика, Јаглика и Маргита Чукић, Марија и Милица Јолић, Грана Мићковић и Милица Ђукић. Рањени су: Милоња и Новица Коматина, Миљан и Петар Гудовић и Васо Раичевић. Тога дана је Милета Асановић заробио турског војника, а турска војска је заробила 30 Ржаничана.
Сјутра дан су сахрањени. А како даље истиче Ново Новичин Девић од кога је ове податке прикупио публициста Радомир П. Губеринић: ”Дошли су црногорски официри Илија Асовић и Лука Малевић и доћерали неколико пушака –московки и муниције те раздијелили Ржаничанима. Комесар Вешовић је наредио официру Микаилу Чукићу да дијели оружје и другим селима у Доњим Васојевићима. Ржаничани су добили помоћ од Горњовасојевичке бригаде, батаљон Ђуличко-андријевачки са командиром Стеваном Драговићем. Граница је била слободна са десне и лијеве стране Лима. Џавид-паша долази и преко комесара тражи примирје и плаћа попаљене куће и цркву и све што је сагорјело”.
Доњоржаничка буна је била припрема за балканске ратове и за коначно ослобођење Берана и Доњих Васојевића од турског робовања,закључио је Горан Киковић,историчар који се годинама бави историјом и традицијом добровољачког покрета у Васојевићима.
