ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
После више од пола века, комунисти су најзад признали да потпуковник Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, није издао генерала Дражу Михаиловића. Признање потиче од Титовог генерала Ђоке Јованића, који је пред смрт, ове године, новинару НИН-а саопштио нову комунистичку верзију о последњим Дражиним данима.
Јованић није поменуо књигу потписника ових редова ”Истина о Калабићу”, која, очигледно неодбрањиво, обара све три претходне комунистичке верзије о наводној издаји команданта Горске краљеве гарде. Али, сем те књиге, другог повода за признање није било.
На питање зашто су управо Калабића обележили као издајника, Јованић је одговорио: ”Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује”. Међутим, и у својој новој веризији комунисти желе да искомпромитују четнике, само сада, вероватно, не ”у потпуности”. Наиме, они и даље тврде да је Дража заробљен издајом једног свог високог официра – мајора Јездимира Дангића. У основи, и нова верзија је иста као стара, само што се мења име: тамо где се помињао Калабић, сада се помиње Дангић.
НИЈЕ, НЕГО…
У кратким цртама, ево како то сада изгледа.
Мајора Дангића су, причао је Јованић, ”ухапсили” Немци 1943. године и одвели у заробљеништво. Он при крају рата бежи у Пољску и успоставља везу са Дражом. Како је Дангић био Дражин ”љубимац”, он је овим јављањем био ”одушевљен”. Тако Дража није ништа посумњао када му се, вероватно крајем 1945, Дангић са групом четника јавио негде у Источној Босни. У међувремену, Дангића су у Пољској заробили црвеноармејци и проследили комунистичкој полицији Озни у Сарајеву. Уз обећање да ће му поклонити живот, Дангић пристаје да групу комуниста, пресвучену у четничке униформе, одведе до Драже. После је све било лако: Дража је заробљен, а Дангића су комунисти ипак стрељали.
Дакле, пред собом имамо још једну хрпу којештарија. Уместо да, једноставно, признају истину – Дража је, као тешки болесник од пегавог тифуса, заробљен уз помоћ енглеске обавештајне службе – комунисти по сваку цену намећу лажи. Сада, ако би добили одговор у виду још једне документоване књиге, рецимо, ”Истина о Дангићу”, неко од њих би свакако рекао: ”Е, није Дангић, већ неко трећи”.
Зато, више нема сврхе полемисати са таквим особама. Нарочито не данас, када су комунисти потпуно прокажени. Оно што забрињава, то је понашање новинара који, ето, и даље верују комунистима. Јованићево сведочење НИН-у не само што не прати никаква критика, већ је, напротив, најављено веома афирмативно. Ево цитата из НИН-а:
”Сасвим је извесно да генералово аутентично сведочење значајно помера границе наших знања о догађајима и кључним личностима из друге половине 20. века историје земаља Јужних Словена”.
Ни мање, ни више! А како би се новинар и уредник НИН-а осећали да њих неко увреди тако као што су они увредили ћерке мајора Дангића (иначе професорке у пензији)? Да неко напише, рецимо, како су они синоћ крали по самопослугама, да су им очеви крали коње, а да су им још дедови били убеђени комунисти? Па нека они то после демантују…
ЧАСНО ИМЕ
Мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне и Херцеговине, био је један од најважнијих команданата у Равногорском покрету. Ујесен 1941. ослободио је читаву Источну Босну и Херцеговину од усташа, зауставивши тако геноцид над Србима. Почетком 1941. издржао је немачку офанзиву, а потом и заједничке усташко-партизанске нападе. Немачка 714. дивизија заробила га је у ноћи између 11. и 12. априла 1942 – не 1943. – у Рогачици код Бајине Баште. Одведен је у логор Стриј у Пољској, одакле бежи и прикључује се пољском покрету отпора. На командним положајима учествовао је у борбама за ослобођење Пољске од Немаца. Као и многе пољске официре, Совјети га заробљавају и одводе у Сибир. Враћен је у Сарајево тек 1947. године, где је, после стаљинистичког процеса, осуђен на смрт и стрељан.
Јездимир Дангић је био на добром гласу много пре 1941. године. Први светски рат је провео у аустроугарским затворима, као припадник ”Младе Босне”. После рата, поред осталог, долазе до изражаја и његове литерарне склоности. Објавио је две запажене књиге, које су, нажалост, и данас ”на леду”. Завршио је права, да би 1928. прешао у активну војну службу, у чину коњичког поручника. Као командир Дворске жандармеријске чете, априла 1941. пратио је краља Петра до Никшића. Према изворима из немачког досијеа, краљ је тада мајору Дангићу наредио да уђе у авион, на што је уследио одговор: ”Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи”. Вратио се на Дрину, близу свог родног Братунца, да би радио у жандармерији, као чиновник комесарске владе Милана Аћимовића. По Дражином наређењу од 16. августа 1941, ставља се на чело устанка у Источној Босни и Херцеговини.
(ОКТОБАР 2000)
