САГА ПОКЛЕКНУЛИХ
Када ти се учини да губиш много,
што те људи љигаво за рукаве не
вучу,
само помисли на приземљења оних
који сада јесу у складу с временима
закулисним;
Око њих је сјај ововремени и
далеко су они од тебе по мјерилима
вриједности својим;
Пожелис ли ипак из разлога немирних,
да будеш оно што ниси, треба само
да загризеш ту јабуку сјајну, а кисјелу,
надајуци се наивно да неће видјети нико,
како би покушао да све то прође без
видљивог трага и стога осуде својих;
Наћи чеш се убрзо у ореолу
моћи система који даје,
пошто прво узме Душу твоју;
Неће много проћи,
свјестан ћеш јако бити да
дао си нешто што једино
вриједност непролазну има,
али пута назад више нема,
само напријед можеш на
жалост своју накнадну ићи:
Размјена је та својствена и
позната од Праскозорја
роду људском,
с падом као почетком и
ништавилом као крајем
Саге поклекнулих.
Светислав Домазетовић
