На данашњи дан прије 78 година, 15. септембра 1944. погинули су моји стричеви, Миле (1922) и Владимир (1927), синови командира Доњолушке четничке чете Јована Осмајлића. Миле је био тек регрутован када је почео Други свјетски рат, због чега није могао да служи војску. Иако млад, био је присталица и симпатизер четничког покрета Драже Михаиловића. Када је вођена борба за Беране 15. септембра 1944. године између четника војводе Павла Ђуришића и партизана Друге далматинске дивизије, Миле је са мајком Јелом био у родној кући, али је био проказан од малобројних сеоских комунистичких симпатизера, па су га партизани повели са собом пут Берана, и без икаквог саслушања, уз велико мучење и ударцима кундаком по глави, ликвидирали код старог моста на Лиму, само што је био син четничког командира мјеста. Ни рођена мајка га није препознала када су га донијели на сеоско гробље да га сахране.
Владимир, најмлађи Јованов син, са оцем је пошао и прикључио се четницима у Рашкој, одакле су га четнички официри упутили у Пријепоље, у пратећу чету, којом је командовао официр Драгиша Ралевић. Упамћено је да је Владимир, без обзира на године, био ријетко храбар војник. Када су четничке јединице извршиле покрет из Пријепоља пут Црне Горе, 6. пук, преко Бијелог Поља и Мојковца, па преко Бјеласице, напао је град Беране, којег су накратко освојили, јер није требало ни да се у тим околностима нападне. Војска се потом упутила преко Колашина за Подгорицу, гдје је са осталим четничким јединицама Црне Горе очекивано искрцавање савезника на јадранску обалу. Близу Колашина развила се жестока борба, па су четници, разбивши партизанске јединице, напали Беране и поново га освојили. Након једнодневног одмора извршен је покрет пут Лубница и Бјеласице, гдје је успостављен фронт од Заостра па до изнад села Буча. Борба је била веома оштра, тако да је главнина четничке војске, јуришајући на партизане, извршила пробој и преко Матешева стигла у Подгорицу.
Једна група четника, под командом Манојла Вековића, преко Лушца, одступила је према планини Цмиљевици. У тој групи био је и Владимир Јованов Осмајлић. Пробој је био силовит. У том окршају гине на Овсинама код Лушца 15. септембра 1944. године, дакле истог дана као његов рођени брат Миле.
Јованова кућа се тешко опоравила од овог губитка, захваљујући њиховом брату Милићу, који је преживио рат, иако је учествовао од устанка 17. јула 1941. у свим борбама које су водили одреди војводе Павла Ђуришића, па до Блајбуршког поља у Аустрији, гдје су их савезници, енглеска Трећа армија, 1945. године предала у Словенији Титовим партизанима, гдје су другом половином маја поубијани у Кочевском рогу и у другим мјестима Похорја, на звјерски начин, бацањем у безбројне јаме живих људи, мада је рат био завршен. И ту голготу је преживио Милев и Владимиров брат Милић.
МИЛУТИН ОСМАЈЛИЋ
