Пише: Светислав Домазетовић
Неке се празнине никада не могу попунити.
То схватите, када видите људе који, када им је то највише требало, никада ничега нису имали довољно…
Одају их њихове очи, које су се претвориле у рупе без дна …
Када „они“, тјерани незајажљивом жељом и уз помоћ рђавих времена, дођу до моћи,
брзо постају свјесни размјера својих потреба.
Након почетног задовољства, брзо постају свјесни да своје празнине, никада неће моћи попунити…
Чак ће им се, колико год да су сада високо, стално причињавати и на јави и у сну, да јауке њихових цријева чују сви, а да су њихови ожиљци на срцу и у Души, свједоци њихове ништавности.
Превише дуго су, до кодирања свог менталног склопа, живјели у сјенци других људи и неиспуњених потреба.
