Амбасада Русије у Црној Гори саопштила је да изазива жаљење што на страницама недјељника “Монитор”настављају да се публикују русофобни садржаји новинара Ј.М., који шире дезинформације и отворену лаж према Русији, њеном руководству и руским Оружаним снагама.

Саопштење амбасаде Руске федерације у Црној Гори преносимо интегрално:

“Стваралаштво” поменутог новинара је покушај манипулације црногорским јавним мњењем, најчешће уз коришћење већ застарјелих прештампавања лажних информација из западних и медија, који су под контролом режима у Кијеву, а које је претходно више пута детаљно оповргнула руска страна. Будући да се Ј.М. ниједном није се обратио на адресу Амбасаде ради званичног тумачења или коментара, ради објективног информисања црногорске јавности, принуђени смо да поново реагујемо на његов опус.

Превасходно се мора констатовати да овај “експерт” крајње лоше влада чињеницама и да сасвим површно разумије тематику којом се бави. Тако, не оптерећујући се познавањем посла, Ј.М. окривљује Русију за кршење Будимпештанског меморандума из 1994.године. Аутор покушава да овај документ позиционира као међународни споразум, или чак уговор, испод којега су се, како тврди Ј. Мартиновић, потписале Русија, Украјина, САД, Велика Британија, Француска и Кина. Међутим, Француска и Кина овај документ нијесу потписале. Будимпештански меморандум није међународни договор, већ политичка декларација, која нема обавезујућу правну снагу, што су јавно признали и амерички дипломате. Бивши амерички амбасадор у Украјини, С. Пајфер, својевремено је скретао пажњу на то да је у енглеској верзији текста документа коришћена ријеч “ассуранцес“, што значи „обећање подршке“, али не и ријеч „гурантиес“ (гаранције).

Према ријечима Ј.М., овај документ је потписан као „гаранција“ суверенитета и слободе Украјине“ након тога што се земља „одрекла свога огромног нуклеарног арсенала у корист Русије“. Пребрајајући цифре нуклеарног „насљедства“ добијеног од Кијева, послије распада Совјетског Савеза, аутор, међутим, заборавља да прецизира да су још 1992. године Русија, Бјелорусија, Украјина, Казахстан и САД потписале допунски споразум уз Договор СНВ-1 (енг. СТАРТ-1), у коме су условљене обавезе Бјелорусије, Казахстана и Украјине да се у најкраћем року ослободе нуклеарних потенцијала и да се птридруже ДЊАО (енг. НПТ) у својству држава које не располажу нуклеарним наоружањем. Алудирајући на тобожње „жртвовање“ Кијева због предаје нуклеарног наоружања Русији, „војни експерт“ сматра да због нечег не треба прецизирати, како је јавно признао бивши предсједник Украјине, Л. Кучма, да Украјина у принципу није имала могућност да чува свој нуклеарни арсенал. Систем управљања нуклеарним оружјем бившег СССР се налазио у Русији, док је Кијеву он био недоступан. Па и западни партнери су вршили притисак на Кијев, одлично схватајући колика је пријетња свијету чување у Украјини нулеарног наоружања (узгред у том тренутку усмјереног у правцу НАТО). Запад се тада, укључујући и администрацију Б.Клинтона, одлучно залагао за предају читавог нуклеарног потенцијала Русији, схватајући могуће посљедице нуклеарних амбиција Кијева. Нажалост, како се то види на примјеру посљедњих догађаја у вези са нуклеарком Запорожју, то данашње руководство САД не разумије увијек. Али у случају да Оружане снаге Украјине (ВСУ) наставе гранатирање електране, свијет може да се суочи са највећом нуклеарном катастрофом у историји, док Црна Гора ризикује да постане једна од првих жртава због свог географског положаја. Да напоменемо да је ових дана у Енергодару ухапшена група украјинских диверзаната, која је припремала терористички напад на Запорошку атомску централу. А Кијев је 1. септембра покушао да спријечи мисију Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) на Запорошку нуклеарку.

Посљедњих година је Украјина, уз прећутно одобрење Запада, отворено уцјењивала Русију могућношћу обнављања свога нуклеарног статуса. Подсјећамо да је ово директно изјавио предсједник Украјине В. Зеленски 19. фебруара 2022. године на Минхенској конференцији за безбједност. Од стране западних партнера тим поводом није услиједила никаква осуда. Чак шта више неколико сусједа Украјине је касније, већ у току конфликта, подржавало идеју давања Кијеву нуклеарног оружја. Подсјетимо да су прије тога понеко од украјинских политичара позивали да се против становника Донбаса употреби нуклеарно оружје.

Није сасвим јасно у ком контексту Ј.М. помиње Договор о пријатељству, сарадњи и партнерству између Руске Федерације и Украјине из 1997. године (тзв. „Велики договор“). Истина он не помиње да је украјинска страна прекинула важење овога документа од априла 2019.године.

Међутим, у овом договору, као ни у Будимпештанском меморандуму Русија није преузела никакве обавезе да признаје државне преврате у Украјини и да присиљава дијелове (сад већ бивше) ове земље да остају у њеном саставу противу воље самог локалног становништва. Ни у једном од ових докумената није написано да Кијев може некажњено вршити геноцид над сопственим народом, како се то догодило у случају Доњецке и Луганске народне републик током осам година након државног преврата у Украјини, који је изведен уз директно учешће Запада у фебруару 2014. године. За све ове године, Запад није испољио саосјећање према патњама хиљада становника Донбаса. И у односу према Русији након државног преврата у Кијеву у фебруару 2014. године украјински режим је заузео директно непријатељску линију, више пута иступајући са експанзионистичким изјавама на адресу наше земље, газећи одредбе „Великог договора“. Низ украјинских политичара укљ. на нивоу министра иностраних послова и предсједника Украјине позивао је на подјелу Русије и припајење Украјини одређених руских територија.

У ретроспективи, када је у Истанбулу већ закључена „црноморска иницијатива“ (коју су потписале Русија, Турска и Украјина, уз посредство ОУН) о безбједном транспорту жита и прехрамбених производа из украјинских лука, када је у августу више од 100 бродова са прехрамбеним производима испловило и упловило у украјинске луке хуманитарним коридором преко Црног мора, посебно смијешно дјелују осуде на адресу Русије, које је Ј.М. раније изрицао, да Русија провоцира глобалну кризу хране. Подсјећамо „експерта“ да проблеми у свјетској економији, укључујући и тржиште хране и енергетску сферу нијесу почели посљедњих шест мјесеци. Према статистици ОУН-а у фебруару о.г. индекс цијена хране у свијету био је за 50% већи него у мају 2020. године. Дакле, цијене прехрамбених производа и енергената су почеле да расте скоро двије године прије специјалне операције у Украјини. Независни експерти примјећују: узроци раста цијена прехрамбених производа и енергије су повезани са пандемијом коронавируса, неповољним климатским условима, а такође у значајној мјери, са пропустима у финансијско-економској политици земаља Запада. А касније су се на те проблеме надовезале антируске санкције, које су прекинуле могућности испоруке прехрамбених производа и ђубрива на свјетско тржиште. Тешко је не запазити да су осуде упућене Русији да користи глад као оружје, усмјерене на дискредитацију Русије са циљем да се заузме њено мјесто на тржиштима хране. Узгред, засад суштински дио извоза у оквирима „црноморске иницијативе“ није украјинско жито за којим имају потребу пострадале земље Југа, о чијој неопходности прехране стално тврдио Запад и изјавливало руководство ОУН, већ крмне културе за исхрану стоке – кукуруз, соја које се извозе у добростојеће државе – Холандију, Ирску, Италију, Републику Кореју, Турску, Грчку, Француску и Кину. И само један брод се упутио према Џибутију.

Што се тиче наглог раста цијена енергије у свијету до њега је довела катастрофална енергетска политика Европске Уније, фанатично стављање на обновљиве изворе енергије и тренутне испоруке природног гаса, при чему су цијене енергената, како је познато, достигле врхунац још у трећем тромјесечју 2021.године, што је у Црној Гори познато не по чувењу, у којој се рекордни раст цијена електричне енергије крајње негативно одразио на производњу Комбината алуминијума у Подгорици (КАП), гдје су многи радници острали без посла. Опет се све то десило много прије почетка специјалне војне операције Русије на Украјину.

Писања Ј.М. није просто „лични став“ и позиција аутора. Манири таквога рада су сасвим препознатљиви: преокренути одговорност, окривити друге за сопствене грешке, што је типичан рукопис САД. Истаћи монструозне оптужбе против Русије без убједљивих аргумената, па још и сваку информацију, која би могла да демантује такве оптужбе, учинити „строго повјерљивом“ што је типично за Велику Британију. Из године у годину извлачати из џепа скривене, одавно оповргнуте аргументе, не слушајући опонента је типично за Европску Унију. По угледу на све ове „методичаре“ и ради Ј.М.

Напримјер, он је спекулисао поводом утицаја антируских санкција на производњу високо прецизног наоружања у Русији. Сасвим у духу шефа дипломатије ЕУ, Ж. Бореља, који воли да покаже носталгију у вези са тим колико Русија зависи од западних технологија. Истина, оба не примјећују да послије првих антируских санкција Европске Уније Русији 2014.године, у Русији се одвијају планске активности на одрицању од страних дијелова за комплетирање, укључујући ту и производњу наоружања. И то успјешно. „Експерт“ не би смио да заборавља да је наша земља призната као лидер у потенцијалу војних припрема. При том како је с правом примијетио Министар одбране Русије, С. Шојгу, специјална војна операција је разбила мит о „супероружју“, које Запад испоручује Украјини и које је у стању да корјенито промијени ситуацију на фронту. Сво то оружје у рату је губитник у односу на руско.

Намећући читаоцима своје измишљотине о ситуацији у Оружаним снагама Русије тешко да ће Ј.М. црногорском читаоцу саопштити истиинито стање ствари у украјинској војсци, гдје утјерују преступнике, који одбијају да служе казну, док истовремено грађани Украјине од мобилизације масовно бјеже у Русију. Мислимо да ће локалној јавности бити интересантно да сазна да је Министарство иностраних послова Украјине обавезало своје амбасаде да спроведу у иностранству мобилизацију украјинских грађана ради ангажовања у ратним дејствима на подручју земље. Ради се о стручњацима из области војне авијације, а такође и о лицима која имају искуства у руковању тешком артиљеријом и ракетним наоружањем. Украјинским дипломатама је наложено да спроведу ревизју лица, која се налазе на њиховом конзуларном списку, да направе интеракцију са локалним миграционим органима у циљу пријављивања нерегистрованих Украјинаца дипломатским представништвима па чак да привремено обуставе пружање конзуларних услуга овој категорији лица како би се испровоцирао њихов повратак у домовину под изговором добијања докумената. А тамо ће се већ украјински грађани принудно или уцјеном упућивати у зону ратних дејстава. Ради јасноће слике о ситуацији унутар ВСУ препоручујемо Ј.М. да се упозна са открићима иностраних плаћеника, која је недавно објавио њемачки „Шпигл“: о злоупотребама власти и непрофесионализму украјинског командовања, о томе како украјински војници тргују оружјем те се баве редовном пљачком и т.д.

Али, тешко да ће „експерт“ о томе писати. Зато је у својој публикацији у „Монитору“, од 26. августа. Ј.М., по непринципијелности и нискости превазишао самог себе. Фактички трагичну смрт руске новинарке Д. Дугине од руке украјинских специјалних служби аутор гради на том извору, да је њен отац, руски филозоф А. Дугин, сам себи набацио невољу. То већ није чак ни покушај манипулације јавним мњењем, то је изругивање над туђом судбином.

На част црногорског новинарства, за разлику од Ј.М., руководство Удружења новинара Црне Горе изразило је саучешће поводом убиства Д. Дугине те је исказало поштовање упаљеном свијећом испред Амбасаде Русије у Подгорици.

У то вријеме Ј.М. се сконцентрисао на апсурдне верзије, трудећи се очигледно да заштити украјинске специјалне службе. Ипак, независно од тога да ли се то свиђа господину Ј.М. или не, као и онима који плаћају његове текстове, убиство Д. Дугине је оперативно расвијетљено, откривени су непосредни извршиоци – Н. Вовк и њен саучесник, диверзант Б. Цигањенко. Да је Н. Вовк радила за ВСУ потврђују њени рођаци. Што се тиче других апсурдних осуда аутора на адресу Русије и њеног руководства, онда ако аутора заиста интересује предмет А. Литвиненка – нека пита власти Велике Британије, зашто су учинили тајном истрагу у вези са њим. Док поменуте одлуке Европског суда за људска права из септембра 2021. године одмах су покренуле низ питања не само у погледу закључака овог међународног тијела, већ и са тачке гледишта процедуре и приступа Суда. Фактички Европски суд за људска права желио је да одигра политичку улогу и да дода свој допринос у култивисану атмосферу русофобије у низу западних земаља.

И ето, управо овакву атмосферу мржње према свему руском Ј.М. покушава да наметне црногорској јавности. У оптицају је и тиражирање пећинске русофобије прибалтичких националиста који су након уласка у Европску Унију годинама наметали „старој“ Европи осјећај кривице пред њима као „жртвама комунизма“ само да би престали да их осуђују због рехабилитације колаборациониста. Аутор само што не поздравља уклањање споменика ослободиоцима од фашизма у Прибалтику и Пољској. Налазимо за сходно да упозоримо – поздрављајући уклањање совјетских споменика нећете примијетити како и у вашој земљи има оних који желе да уклањају војничке споменике и да прекрајају историју Другог свјетског рата на Балкану.

Уз то Ј.М., наравно, и не помиње споменике Бандери, Шухевичу и осталим украјинским националистима, који су сарађивали са фашистичким окупаторима у вријеме Другог свјетског рата. У међувремену у Украјини називају улице именима тих колаборациониста а њихови рођендани се славе као национални празници ове земље. Узгред, западни медији ове чињенице прикривају. Тако, напримјер, бивши сарадник Бијеле куће у администрацији Роналда Регана, Пол Крејг Робертс, примјећује да грађани САД појма немају да је Западна Украјина ратовала против њихове земље на страни Хитлера, и то неће ни сазнати из својих медија. Интересантно је да ли западни политичари знају да парола коју су прихватили „слава Украјини, херојима слава“је парола украјинских колаборациониста? Узгред, симболику колаборационистичке Украјинске устаничке армије су носили у рукама и неки учесници марша у Подгорици, који је организовала украјинска амбасада. Интересантно је како се осјећају амерички и дипломате Европске Уније, који шетају у гомили упоредо са таквим симболима?

У Вашингтону, гдје данашњем украјинском руководству стварају херојски лик, очигледно се плаше преношења публицитета чињеница, које могу да расвијетле истинску суштину кијевског режима, а такође и нечовјечка поступања украјинских војних лица, укључујући и она из пука „Азов“. Зато су САД толико незадовољне због предстојећег суђења у Мариупољу украјинским ратним злочинцима.

Међутим Ј.М. ово неће пренијети црногорској јавности, умјесто тога он руководству Русије приписује митолошку жељу за обновом СССР-а и упућује дивљачки позив на давање отпора Русији, као што је некада дат Хитлеру. Уистину, како је недавно примијетио стални представник Русије у ОУН, В. Небензја, нико и никада још послије гебелсовске пропаганде није се суочио са таквим нивоом фалсификата и подметања, која сада преносе у медијима стручњаци са Запада и Украјине за психолошке операције. Ето у такву разголићену пропагандистичку кампању покушава да се упише и Ј.М., мада неумјесно, трапаво и без посједовања експертских знања. Надамо се да ће његове напоре оцијенити само црногорско друштво, у коме се русофобија коју намеће Запад, на срећу, не прима.