Крајем пролећа 1944. године, припремајући упад у Србију, комунисти 13. маја оснивају и јединице ОЗН-е, са задатком да у сваком граду, варошици или већем селу, имају иследнички кадар за ликвидацију ”буржоаске класе, кулака и класног непријатеља” – од 15 година па до дубоке старости. И болеснике из кревета изводили су и стрељали без суда.
У Србију су ознаши, како их је народ прозвао, упали септембра 1944. Нису били моћни да врше потере, блокирају читаве срезове да хватају четнике, бандите или кољаше како то они кажу, па је створена јединица под именом КНОЈ, што би у преводу значило: ”Корпус народне одбране”. Та јединица није основана за борбе против Немаца, већ за ”чишћење терена”. Првих неколико година они нису живели по касарнама, већ у било каквим зградама, по селима и брдима, као десна рука ОЗН-е. Од маја 1946. године реч ОЗН-а се замењује називом УДБ-а. Што би значило: ”Управа државне безбедности”.
У КНОЈ су крајем октобра 1944. мобилисани и младићи из мог села Бадњевца код Крагујевца, са среским местом Рача. Из целог села рођени од 1910. до 1926. позвани су у среско место за мобилизацију, да се јаве у дому Карађорђевом. Пре него што ће почети да врше ратни распоред, комунисти из већ формираног Среског народно-ослободилачког одбора, одвајали по рођачкој линији мобилисане за КНОЈ, да не би ишли на фронт. У том Карађорђевом дому био је и мој старији брат Радован. Три Бадњевчана, већ наоружана са пушкама, упућени од тих комуниста у гужви мобилисаних пронађу мога брата Радована Божића, са речима: ”Добили смо наређење да те спроведемо у Срески НО одбор”. Кад су стигли тамо, ознаши су чекали и одмах је ухапшен. Тако су поступили са још двојицом из Бадњевца, Мијом Савићем и Славом Јанковићем. Бадњевчани, који лишише слободе мога брата и ову другу двојицу били су нови КНОЈ-евци: Милован Петровић, Пера Бабић и још један, коме сам заборавио име.
БАДЊЕВЧАНИ У КНОЈ-у
У Рачи Крагујевачкој је стационирана или формирана само једна чета КНОЈ-а. Такве чете су биле распоређене у одређеним просторима где је то Озна планирала, а везу су одржавали курирском службом или радио станицом, на ручни погон струје. Такву сам видео у Крагујевачкој ОЗН-и кад сам одређиван да рибам канцеларије.
Чета КНОЈ-а стационирана у Рачи Крагујевачкој, јануара 1945. под хитно је пребачена у Бели Поток испод Авале где се задржала пуних шест месеци – до почетка јула. Њихова станица или стражарница била је на главном путу Крагујевац – Београд испод саме Авале, на око 500 метара од улазног пута за споменик незнаног јунака.
После толико година, ових дана сретох војника КНОЈ-евца из мог Бадњевца који се зове Мија Петровић, познат по имену Рбаџија.
Мија је старији од мене три године. Мој и његов отац били су блиски пријатељи, а његова мајка је из куће Милановића којој ми Божићи кумујемо. У разговору са њим, претурајући по прошлости ратних и поратних дана, било је речи и о КНОЈ-у, у који је он мобилисан крајем октобра 1944. Мија није био члан партије, а првих месеци носио ни петокраку на шајкачи, мада је опомињан више пута. Дуго смо водили разговоре, шта је све видео у оквиру његове дужности као војник КНОЈ-а. Мија је падао у немилост, и био лишен слободе само што је рекао ”Да не беху Американци и Енглези 1944. године, не би Руси могли да нас ослободе”. У притвору је био само 24 сата па га је командир чете ослободио, јер је у њему видео једног поштеног сељака, који је својим очима, док је чувао овце, гледао америчке и енглеске ескадриле, које су бомбардовале Немце у Румунији и нафтоносна поља, што је то била помоћ за Русе, како се Мија бранио. То му је помогло да остане на истом месту, испод Авале.
СВЕДОЧЕЊЕ МИЈЕ ПЕТРОВИЋА
Прича Мија:
”Био сам на путу, испред зграде која је лежала испод Авале. То су биле куће на једном, два па и три спрата, власништво београдских трговаца, уз додатак испод њих и дрвених барака. Све је то било пуно од затвореника. То су били све младићи. Поменуте зграде налазиле су се тада, па и сада се налазе, на једној уличици између главног пута од Београда према Крагујевцу, на око 500 метара до улаза и пута ка Незнаном јунаку, на левој страни према Крагујевцу. Поменута улица, која је у правој линији везивала главни пут са строгим подножјем Авале, дугачка је око 300 метара, а бараке и поменуте зграде су на левој страни узбрдно ка Авали. На том простору сигурно је било 400 затвореника.
Био сам на стражи испред ових објеката. Гледао сам својим очима америчке ”џемсове” (камионе) како скоро сваке вечери из Београда довозе затворенике, у времену између 9-10 сати увече. Утерују их по тим зградама, или их држе у дворишту на нишану – тукући их са најпогрднијим псловкама. То је спроводила лично београдска ОЗН-а, док смо ми само чували стражу и обезбеђивали тај простор да нико не може да приђе том ужасном стратишту.
Око пола ноћи истеривали су те људе – младиће, везане телефонском жицом и само у гаћама, ту поред мене, па узбрдо, и одмах стрељали. Хватала ме је језа. Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи. Патролирали смо поред тих некада немачких ровова који су били дугачки скоро један и по километар, око самог подножја Авале.
Јутром рано истеривали су групу затвореника са ашовима и лопатама да закопају већ стрељане. Често, када су се журили да стрељају по две три групе, исти би закопали претходну групу и ту им је наређивано да скидају одела. Тако би их одмах пострељали.
Ух, Блажо, какви су младићи лепи и стасити стрељани… После првог погледа према њима окретао сам главу на другу страну, јер сам жалио тај народ, а никоме ништа нисам смео да кажем. Нас кнојевце су контролисали, у слободном времену, да ли говоримо са цивилима, па кад ме неко од пролазника цивила нешто запита је се правим луд као да га не чујем и продужавам својим путем.
Био сам на стражи на свим постојећим стражарским местима и у патролама, газећи по затрпаним рововима са људским телима. Нисам смео ни реч да проговорим. Како други газе, ја истим трагом, не смем да прескачем хумке а земља још ровита, па све мислим да ли ћу мојим стопалом да откријем неку мртву главу или ногу. Ту, у кругу ровова, још се познаје и свежа крв која је усахнула у земљу или траву – блато. И данас ми је мука кад се сетим тих догађаја. Као што рекох, ту сам провео око шест месеци – најтежих у мом животу.
Ја сам сељак и не могу, Блажо, да ти опишем како су изгледали ти ознаши, баш као прави дивљаци. Била је и по која жена, скоро у свакој групи за стрељање.
Тамо на слици, где смо заједно, ту је био немачки бункер. Траншејама се долазило и излазило из њега на четири различите стране. Те траншеје биле су у цик-цак, и шире од једног метра. Ту је сигурно стрељано око 500 затвореника. Док ми нисмо дошли, слушали смо приче да су Немце одмах поред тог главног друма стрељали масовно.
У згради на левој страни, на око 100 метара од улаза за гроб Незнаног јунака, где је сада дечје обданиште, по завршетку рата био је дом за малолетнике којима су родитељи изгинули у партизанима. У приземљу те зграде био је затвор. Та зграда има велико приземље или боље речено подрум са великим прозорима према главном путу. У том подруму било је мноштво затвореника и међу њима један млади краљев капетан који је с пролећа те године ухваћен или се предао као четник, а родом је из Врчина, недалеко од Авале. Дошло је око стотинак душа, женско и мушко, да гарантују за њега да је чист, да није окрвавио руке, да је помагао свакога па и партизанске породице. Беше акција тог народа два-три дана. Једног дана намерно се нађох поред тих подрумских прозора, кроз које је стално гледао и певао. Одмах сам уочио да га нема. Стрељан је те ноћи. Био је леп као девојка.”
(ПОГЛЕДИ, БРОЈ 268, СЕПТЕМБАР 2005)
