Пише: Светислав Домазетовић
Код нас је постало лакше бити мандатар, него се запослити на неко добро радно мјесто.
* * *
Ново, поставгустовско доба или како га је већ, у својој еуфорији, која страна називала, стартовало је са веселим Кривокапићем, затим вјештачки постављеним и још више вјештачки приземљеним Абазовићем, да би се, све су прилике, наставило са еластичним и за ДПС и Демократе, попут гумарабике, лепљивим Ибрахимовићем.
Шеф БС Ибрахимовић, помало стидљиво, а највише мудро, има „само“ пар жеља; једна је да влада до 2024.г; друга (а но како другачије) да има подршку свих и сваког, а најбоље да иста буде попут оне, коју има Украјина од стране западног свијета.
* * *
На другој страни ДФ, после двије године (за)кашњења спрема офанзиву на мандатарско мјесто. Заклињу се да ће бити на свезападној „линији“, јер сâмо обећање у њиховом случају није довољно. Са Мандићем као мандатаром, спасиће се и исказана народна воља. Већ мало излизано, али пиће то воду за ову прилику.
То што су се до сада, у макар два наврата, баш ћосали са својим бирачима, због вишег интереса, уопште није важно.
* * *
Ко год да од ово двоје (или од троје – НВО кандидатица) буде изабран, једнак ће бити резултат по питању стандарда, поврата изгубљених институција и заустављања општег стрмоглављења државе.
Медјутим, сви наведени и ненаведени кечеви из рукава, са својим дубоко интересним пријатељима, родјацима, кумовима, посилнима, штитоношама…,
добро и уносно ће пливати у овој политичкој и кубанској, сајбер жабокречини.
