Пише: Миша Ђурковић
У суботу, 20. августа, око поноћи су почеле да се роје вести о погибији тридесетогодишње Дарје Александровне Дугине, тридесетогодишње ћерке знаменитог руског мислиоца и активисте Александра Дугина. Фактографија каже да су обоје те вечери присуствовали музичком фестивалу у околини Москве и да се, стицајем околности, Дарја враћала аутомобилом свог оца, а да је он отишао другим колима. Активацијом подметнуте бомбе ауто је одлетео у ваздух и однео са собом и живот ове девојке.
Руски медији објавили су вест да су сигурносне камере на паркингу фестивала те вечери биле искључене, што је очигледно олакшало подметање бомбе. Одмах након објављивања вести кренуле су, међутим, спекулације о томе ко стоји иза овог атентата. Неколико представника и званичне власти и неких других руских структура врло брзо су изашли с тезом да је реч о терористичком чину Украјинаца, што су званичне власти у Кијеву демантовале. ФСБ је упутио на структуру блиску батаљону „Азов”, што би водило више ка системима западних земаља него ка самом Кијеву. Међутим, на друштвеним мрежама, а и у неким странима медијима, појавиле су се и друге хипотезе, заправо читав спектар њих. Постоје и тумачења да су иза убиства неки моћни антисистемски тајкуни који су побегли у иностранство, итд.
Повод за овај текст је катастрофално извештавање наших медија о овом случају. Александар Гељевич Дугин је велики пријатељ нашег народа и човек који је од деведесетих година у много наврата разним поводима долазио у српске крајеве. Пре десетак година био је и гост нашег института. У Србији и српским земљама има велики број пријатеља, а код нас је преведен солидан део његовог огромног опуса. Тај опус је веома шаролик и с обзиром на то да се он бавио великим бројем тема, често отварајући пионирска истраживања или у руском свету први пут пишући о неким непознатим ауторима, те књиге су различитог квалитета. Али оно што их је увек одликовало јесте слобода мишљења и спремност да се хвата у коштац с табуисаним темама, идејама и погледима. То је привилегија које у западном интелектуалном свету има све мање и све мање људи може себи да је допусти.
Отуд је овај слободни мислилац доживео велику популарност и изазвао велико интересовање на готово свим континентима и у различитим цивилизацијама. Превођен је од Латинске Америке, преко Африке и исламског света, све до Кине, где такође предаје. Заправо, његов углед и популарност су много већи ван Русије него у самој земљи и ту долазимо до суштине. Наши медији су о овом случају као по команди извештавали преносећи кошуљице и чланке западних медија, преузимајући очите будалаштине. Дакле, ко имало познаје унутрашње односе у Русији и позицију Александра Дугина у њој, знаће да су квалификације о њему као Путиновом идеологу, Путиновом саветнику, односно „Распућину” и мастермајнду Кремља скандалозне измишљотине.
Иако неоспорно повезан с неким деловима безбедносног система, Александар Гељевич је у Русији озбиљна алтернатива, неко ко је свих ових деценија принуђен да опстаје на маргинама интелектуалног и медијског живота, неко ко никада није био део академског, политичког или јавног мејнстрима. Професуре на Московском државном универзитету докопао се тек нешто мало пре украјинског Мајдана, да би одатле експресно био протеран, након што је јавно напао Владимира Суркова, главног Путиновог стратега, коме је, као и људима из Путиновог окружења, наденуо одредницу о шестој колони. Структуре с којима је радио чак и последњих година (од Изборског клуба, преко телевизије Цариград, уз подршку Малофејева) далеко су од стварне моћи у Русији.
Доминантна елита у Русији је, наиме, свих ових година била изразито прозападна и на све могуће начине борила се да се са Западом нађе неки компромис. Гувернер Народне банке и даље је Елвира Набиулина, а ваља се подсетити да је Греф, као први човек Сбербанке, одбио да отвори подружнице на Криму. Таквој елити страховито је сметало Дугиново инсистирање на хипотези да ће Русија кад-тад морати да уђе у директан војни сукоб са Западом и његовим проксијима, јер је на то терају деловање Запада и сама логика геополитике и борбе за моћ. Отуд, чак и данас, кад је његова логика емпиријски потврђена, његова позиција у Русији није много боља него раније. Евроазијство је његова природна нормативна позиција, а за огроман део руске елите представља изнудицу, нешто у шта су натерани и против своје воље.
Све у свему, смрт Дарје Дугине, ко год стајао иза ње, јесте трагедија једног нашег истинског пријатеља и ред би био да наши медији макар елементарно пристојно о томе известе, уместо што по ко зна који пут преписују бесмислице западних пропагандних сервиса. Сетимо се само како су извештавали о Сирији.
Извор: србининфо
