Повод за разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника часописа ”Глас Холмије” са Недељком-Недом Ђукић-Боројевић,романописцем, пјесникињом и књижевницом,њена нова књига-роман о Бранки Радевој Ђукић-”Вила са Чакора”.
Неда је рођена 31. маја 1959. у Великој Сочаници, код Дервенте. Објавила је прозну трилогију: „Ротква са шећером“, „Вријеме љубави“, „Медоносна поља“ и „Родослов рода Ђукић, у Великој Сочаници“. Убрзо је свјетло дана угледао роман „Тражим те“. После прозних дјела, одважила се кренути у поетску шетњу искључиво за душом, чега резултат су три збирке пјесама: „Два ока душе“, „Са извора сјећања“ и „У њедрима завичај“. Најновије остварење је доку-ментарни роман о Васојевићима „Бог нам је свједок“.
Члан је Удружења књижевника Србије и више књижевних клубова и културно-умјетничких друштава у Републици Српској, Србији и Црној Гори.
КИКОВИЋ: Поштована Недо,Ви сте већ афирмисана књижевница али прије него будемо причали о Вашем стваралаштву реците нам за ”Глас Холмије” нешто о Вашем поријеклу?
ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ: Уважени уредниче ”Гласа Холмије”, ја сам још као дјевојчица слушала причу моје бабе Марије о нашим славним прецима, о њихову чојству и јунаштву, чије сам гене од Господа Бога добила на дар. Није баба тачно знала ко су они били, нити одакле су прије два вијека дошли у Републику Српску, једно дервентско село, Велику Сочаницу, али је говорила да су били кршни и поносни, чиме је у моје биће усадила сјеме части, које је клијало и са којим сам ја расла, распитивала се и чекала моменат да се отиснем у потрагу. Како и сами знате да су чудни путеви Господњи, тако сам и ја чекала и дочекала моменат да се створе услови и да одем у постојбину мојих предака, на Лопате у Лијеву Ријеку. Десило се то у озбиљним годинама, када сам већ била остварена жена у многим сегментима живота и када сам имала времена на сновима својима да радим. Сан ми се остварио и Бог жељу највећу испунио и ја сада уздигнуте главе и поносно ходим, јер знам одакле долазим, гдје сам и куда треба да идем. Ја сам Васојевка и тако снажну, честиту и поноситу желим да ме моји потомци знају и задрже у сјећању…
КИКОВИЋ: Уважена наша драга Недо Васојевко желим да Вас прупитам да нам кажете за наш часопис који држи до завичајне традиције и књижевности нешто више о Вашем стваралаштву?
ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ: Поштовани уредниче, ја високо цијеним Ваше настојање да одржите часопис “Глас Холмије” и од заборава сачувате традицију српског народа и његову бурну прошлост, која је била тешка, јер да није тако, не би она била тако славна, нити би изњедрила толико јаких изданака поноса и пркоса, а један од њих се потписује Вашим именом. Имате мој наклон и ја Вам одајем признање, што и без обзира на невријеме кроз које српски народ перманентно пролази Ви вјешто кормиларите бродом традиције, културе и части, на радост и срећу свеколиког српства у Црној Гори.
КИКОВИЋ: Реците нам нешто о вашим књигама и дјелима?
ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ: Аутору је тешко сажети вриједност једног дјела у пар реченица, а камоли десет наслова, колико их ја до сада имам објављених. Ја немам академско образовање и моји родитељи ме нису могли школовати, иако сам била одличан ђак. Завршила само средњу медицинску школу и живот ме даље школовао. Када ме је Господ Бог усмјерио на пут печалбара, духовно ме наоружао са љубављу према мом народу и дао ми снагу да сваку недаћу и препреку на трновитом путу стоички прихватим, што могу да промијеним, али да се никада не жалим. Све то нешто што сам ја читав живот у грудима носила није био терет, већ извор са кога сам се напајала и снагу црпила. Тумарајући по свијету и бројећи успоне и падове, десило се нешто изненада, а као што знамо све велике ствари се дешавају ненајављено и неочекивано, што је био окидач да ја сав тај свој терет што носим могу на папир да одложим и са људима подијелим. Све је почело на почетку шесте деценије живота, када се клупко мог стваралаштва почело одмотавати и на моју срећу узлазном путањом кретати, а гдје ће се завршити то само Бог зна, а мени преостаје да слиједим путеве своје уз благослове Његове….
КИКОВИЋ: Реците нам конкретно које су ваше књиге ?
ЂУКИЋ БОРОЈЕВИЋ: Послије аутобиографске трилогије: “Ротква са шећером”, “Вријеме љубави” и “Медоносна поља”, убрзо сам објавила и роман “Тражим те”. Послије прозе одважила сам се запловити и у море поезије, чега резултат су три збирке пјесама: “Два ока душе”, “На извору сјећања” и “У њедрима завичај”. Међутим, моје велико путовање на пољу књижевности почело је објавом “Родослов рода Ђукић” у Великој Сочаници, што је био темељ истраживања мојих предака, али само оних седам генерација за које су ми били доступни подаци у мом завичају. Читали су људи родослов и јављали се са новим детаљима, а ја наоружана информацијама искористила сам прилику и кренула стазама предака у Црну Гору на Чакорски меморијал 2. септ. 2017. љета Господњег. Био је то мој повратак кући послије два вијека и још дуже, а све остало је прича. Прошле године сам објавила документарну причу – роман о Васојевићима, “Бог нам је свједок”, што је опет био увод у неку другу причу, тужну и болну причу братства и племена.
КИКОВИЋ: Реците нам нешто о Вашем најзначајнијим дјелом које се појавило ових дана из штампе а то је роман о Бранки Радевој Ђукић-Вила са Чакора?
ЂУКИЋ Боројевић: У зрелијим годинама, кад сам већ имала значајнији књижевни опус, радозналост и истраживачки дух упутили су ме на стазе предака, у жељи да пронађем коријене и упознам постојбину. На моју неизмјерну радост пошло ми је за руком да сазнам одакле долазим, да боље разумијем гдје се и зашто сада налазим и куд треба да идем.
Имала сам прилику, а и срећу, да преко друштвених мрежа упознам угледног братственика проф. др Славољуба Ђукића, захваљујући коме сам срела многе Ђукиће и била прихваћена у његовој ближој и широј родбини.
Велика је вјероватноћа да сам и ја једна од гранчица вишевјековног стабла Васових Ђукића, са Лопата у Лијевој Ријеци, на што упућују и резултати мог вишегодишњег истраживања родослова Ђукића у Великој Сочаници код Дервенте, гдје сам рођена.
Чудни су путеви Господњи!
Знала сам одавно за трагедију одиве Ђукића – Бранке Радеве, а у вријеме прве посјете њеном мрамору 2017. године, упозната сам још боље са детаљима драме, која се догодила 2. септембра 1975. у поподневним сатима на Чакору.
Посветила сам Бранки доста елегичних стих- ова, посјетила мрамор и 2. септембра 2018. године, а послије више не, ради сплета различитих околности.
Свевишњи за све има разлоге што нам се у животу дешава…
У ишчекивању седмог Чакорског меморијала 2021. разговарала сам са Славољубом и гласно разми-шљајући објелоданила му жељу, која ми је дуже вријеме заокупљала мисли. Наиме, за неку од сљедећих посјета Бранкином мрамору жељела сам „принијети“ нешто више, јаче, светије и снажније од стиха и приложити на олтар туге, части и поноса, међу јеликама на превоју Чакора.
Хтјела сам написати нову и необичну прозну причу, нешто што још није објављено.
– Напиши драму! Ти то можеш! Података имаш доста. – рекао је Славољуб.
И, ето, уважени читаоци, у рукама имате необичну причу, са много нових података о чакорској драми, који још нијесу публиковани.
Ово је, може се рећи, својеврсни молитвеник за Бранку Радеву. И молим вас, читајте га са поштовањем и осјећајем љубави, како сам га ја и писала!
КИКОВИЋ: На крају сваког разговора питамо нашег саговорника шта мисли о часопису ”Ѓлас Холмије?
ЂУКИЋ-БОРОЈЕВИЋ: “Глас Холмије”, глас је вјере, достојанства и традиције. Свјетло у мраку и знак поред пута свакоме Србину, да уздигне чело и врати се стази витезова, јунака и устаника, како би освијестио вријеме у коме се налази и људима који га воде беспућима- што даље од Светосавља и краду му стопу по стопу свете земље Немањића…
КИКОВИЋ:Које су ваше поруке читаоцима часописа Глас Холмије?
ЂУКИЋ-БОРОЈЕВИЋ: Какав уредник- такав часопис! “Глас Холмије” траје што говори о способности уредника и одабиру садржаја. “Глас Холмије” чита се у једноме даху и од прве до последње странице. Обилује мноштвом историјских чињеница, које су у вријеме комунистичког система биле “табу” и о чему се није говорило. Часопис је од велике користи млађем нараштају, јер је то једно од ријетких новинских издања гдје се могу упознати са бурном историјом српског народа и славним јунацима. Не само Мишића, Вешовића и Вукотића, већ и Павла Ђуришића, а и многе друге које су пјесници упјесмили у 55. бројева “Глас Холмије”.
