“Друштвени покрет Пламен је социјалистичка иницијатива за стварање радничке партије 21. века. Званично је основана 7. 11. 2021. године и регистрована у АПР-у 6.12. 2021. (БУ9054/2021). Највише тело ДПП је Скупштина коју чине све чланице и чланови ДПП, пише на сајту ове организације.

Данас је на њему објављен текст Александра Новаковића о рехабилитацији Николе Калабића. Завидна научна биографија Новаковића није била препрека да саопшти сијасет комунистичких оцјена о четницима и Калабићу и осуди србијанске власти за рехабилитацију команданта Горске гарде. Јадна Србија када у њој и даље роваре образовани људи комунистичке провинијенције који још маштају о социјалистичкој интернационали и радничком уједињењу. Један дио Србије још увијек машта о Брозу и социјализму и сије празне приче о обећаном рају. Када се прочита текст Новаковића онда је јасно да се ни Србија није ослободила јарма комунизма и Броза и да тај јарам не притиска само Црну Гору, него и један дио Србије.

Чланак Новаковића ваља прочитати, али са напоменом да је писан ових дана, а не 1945. године.

АУТОР: АЛЕКСАНДАР НОВАКОВИЋ

Одлука Вишег суда у Ваљеву да рехабилитује четничког злочинца Николу Калабића још једном је указала потребу да Србија оде на рехабилитацију од четништва. Горенаведено не значи да је цела Србија члан фан клуба Драже Михајловића већ да је отворена ревизија историје ушла толико дубоко у ткиво самог друштва. Рехабилитовани Калабић је само један од симбола тог процеса који траје у нас, континуирано, од почетка осамдесетих прошлог века до данас. На почетку „ дисидентски“ (Шешељ, Драшковић, Бећковић) а уз суштинску подршку дела клера СПЦ, дела САНУ и „новорођених“ Србенди у СКЈ подржаних од жбирова из српског ДБ-а и криминалних структура које ће десетак година доцније сејати смрт по ратиштима, четницитис се као пандемија раширио по СФРЈ.

Брзом ширењу помагали су, усрдно, бројни приучени завичајни историчари којима су „ђедови причали“, велики број професора на катедри за историју Филозофског факултета. Битна је улога и наставника историје (не свих) у основмним и средњим школама који су следили „ревивал“ кокарде и помагали ширењу лажи чињењем и нечињењем, е да би, гле чуда, почетком овог века четниклук и званично постао део наставног курикулума. Званично су нове генерације две деценије биле, у школама, троване наративом о „два покрета отпора“ за време Другог светског рата. Прављене су чак и трапаве паралеле с другим покретима отпора: АК(прозападни) и АЛ (просовјетски) у Пољској, комунисти и деголисти у Француској, ројалисти и комунисти у Грчкој који су, из рата за ослобођење наглавачке улетели у грађански рат 1944-1949. Постоји, додуше, једна битна разлика: сви побројани покрети отпора су се борили против нациста а четници нису, ако изузмемо пар месеци 1941. године након чега су окренули ћурак наопако.

НАД ФИЛОЗОФСКИМ ЉУТА ВАТРА СЕВА…

Моје искуство, као ученика и студента, игром комедијанта случаја настањеног у Београду може да мало живље опише целу ситуацију. У основој школи смо темељно пролазили кроз Други светски рат код нас, од срамног априлског пораза до Трста. Неки родитељи су гунђали „ко ће попамтити те силне офанзиве“ и то је било то. У гимназији смо (знате како је, крај полугодишта, једва чекамо да матурирамо) само пројурили кроз Други светски рат јер то беше међу последњим поглављима. Није нам нешто претерано детаљно објашњавано ал зато су нам у госте долазили злосрећни хисторикуси Крестић и Екмечић да нам објасне „истину о српском народу која се крила од нас.“ Већ тада је било „Чика Чича српској деци“. На Филозофском факултету, одсек историја, је атмосфера била таква да ме је једна колегиница са социологије упитала: Како то да студираш историју а ниси нацош? Наравно да није било тако али-схватате о каквој се атмосфери ради ако свако мало чујете неког колегу који се хвали овим или оним четничким претком и онда назива комуњарама оне чији су преци били у партизанима. Беше то освета за суђење Дражи, шта ли? Шалу на страну, можемо говорити о часним изузецима али овај расадник национализма је успешно давао плодове тих дана од којих су многи завршили у политици у којекаквим десничарским странкама или десном крилу Демократске странке па чак и Г17 плус.

Кад се повуче црта питање је, с обзиром на средину и образовање, зашто се на мене није примио четницитис. Себе притом посматрам као једног од људи који су били изложени овој менталној и етичкој пошасти више од тридесет година, континуирано. Стицај околности ме „извукао“, пре него нека јака воља или формирана идеолошка свест, но пустимо „мој случај“. Шта ће бити с онима који имају потпуно искривљену слику овог света због тог четницизма, онима који систематски, из дана у дан, добијају нове потврде о томе како су кољачи, слуге окупатора, гибаничари, ракијаши и кабадахије били у праву? Четници имају споменике, књиге, радње са меморабилијама, навијачке групе, партије, посланике и „народне патроле“, Љотић је живљи данас у политици него у време Краљевине кад је освојио неке промилчиће на изборима, а то лудило иде толико далеко да четничке војводе које су усташама предавале збег са Козаре данас имају улице у Бања Луци. Докле?

ЧИЧА СЕ НЕ МИЧЕ-ГОТОВА ПРИЧА

Никола Калабић јесте један од симбола четништва а само четништво је нешто што више није само део равногорске иконографије. Кад видим верског фанантика који верује да је светосавски начин гледања на хришћанство супериоран и да су католици и протестанти јеретици- ја видим четништво баш као и кад чујем цитат Николаја Велимировића, кад псују некоме матер латинску, чивутску или турску, кад причају инфантилне вицеве у којима Србин супериорко превари цео свет, кад се крсте у аутобосу који пролази поред цркве, кад носе З мајицу, кад се надају Трећем светском рату који би им вратио Косово након чега би Албанци, ваљда, испарили, кад се праве да Сребреница не постоји, кад руше споменике хероја који су се борили и за њих, кад куну Америку из удобне собе у Чикагу, кад на свадби певају о Калабићевим патролама, и кад од врага питај чега расточени Сергеј Трифуновић пева Над Краљевом љута ватра сева, кад помислим, с језом у срцу, на опус Радоша Бајића, кад млади за столом прекопута говоре да су друге расе подљуди, кад Србе прогласе за посебну расу и народ најстарији, кад каче слику Путина у кафани, кад трућају о јудеомасонскокомунитичкој завери и смртоносним вакцинама и цхемтраилсу… А зашто? Зато што је четниклук представља све оно што је наказно и погрешно у овом народу, он је толико узео маха да се само планском, темељном акцијом која ће трајати деценијама може послати у ропотарницу историје где му је и место.

ПС:

Ова сторија има и своју економску димензију која указује на то колико се путеви четницизма и новца укрштају:

Породица Калабића, како је још тада најављено у случају његове рехабилитације која је сада усвојена, наследиће, поред осталих добара, велико земљиште на Дивчибарама. И то није све, народе: Скупштина Србије 2005. изједначила је равногорски и партизански покрет. Уставни суд Србије је, међутим, 2012. прогласио ту одлуку неуставном, задржавајући бившим припадницима четничког покрета права на пензије. Иначе, недићевци и љотићевци, тј. њихови потомци још чекају да на ред дођу и они, баш као што је „визионарски“ деведесетих предлагао Мирко Петровић, ДСС посланик и узданица.