Пише: Ђорђе Бојанић ( портал “Српска историја”)
Ових дана обишао сам тврђаву Скадар (данас Албанија), средњовековну Српску престоницу (око седам векова). О овоме се не учи у школи, што је трагично. Нису нам криви албанци… то је укорењен проблем који траје код нас деценијама.
Пхото оф Ђорђе Бојанић Ђорђе Бојанић Сенд ан емаил2 седмице аго 891
Фацебоок Тwиттер ЛинкедИн Пинтерест ВКонтакте Скyпе Подели путем мејла Штампај
Стефан Првовенчани Немањић, знамо да је први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века. Заборављамо да је организована Српска држава настала 490. године а престоница је била у Скадру све до 1171. године. Српска престоница Скадар трајала је око 700 година и имала је своје крунисаних владара.
Тврђаву Скадар изградили су браћа Мрњавчевићи (на рушевинама старог града), албанци ову тврђаву називају Розафа. О настанку тврђаве постоји легенда да су град Скадар градила три брата Мрњавчевића (Вукашин, Угљеша и Гојко) којима су виле (Римљани) током ноћи рушиле све што би током претходног дана саградили. Сходно томе, као жртва, жена (Гојковица) најмлађег од њих Гојка узидана је жива у тврђаву. О тој легенди говори чувена песма ,,ЗИДАЊЕ СКАДРА НА БОЈАНИ“, која је свима нама позната.
О томе нажалост ништа нема у Музеју који се налази у тврђави, у видео прилогу можете погледати како изгледа тај музеј.
У тврђави налази се Црква Светог Стефана која је подигнута током 13. и 14 века, да би касније била претворена у џамију… када су османлије освојиле град Скадар, то су у каснијем периоду полако искористили искористили албанци док су Срби били убијани и протеривани са њихових вековних територија.
Посебна је тема о дугој средњовековној историји Срба дугу на територији данашње данашње Албаније. У раном средњем веку подручје данашње северне Албаније било је Српски центар са престоницом у Скадару, припадало је српској Краљевини Дукљи, а за време владавине Стефана Немање целокупна област око града Скадра укључена је у састав Српских држава. О томе сведоче и бројне светиње на територији данашње Албаније које су срушене или промениле намену (неке од њих су што су црква Свете Тројице, светог Срђа и Вакха на Бојани, Светог Стефана у Скадру, задужбину Јелена Анжујске и многе друге).
На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа, како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима. Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века.
Албанаца није било у данашњој северној Албанији, то нам сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. год. Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца а у данашњој Северној Албанији врло мали број, већинско становништво били су Срби.
Има извора да Албанци воде порекло са Кавказа. Албанија на Каквазу налазила се на истоку ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари. Године 1043. побуњени намесник Сицилије, бивши византијски војсковођа Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот.
Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су омогућили да се населе у српском Поморју, околина Скадра (некадашња престоница Србије). Убрзо су се одомаћила два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим су се Арбанаси најрадије називали.
Населили су се на данашњој територији Албаније, углавном су се бавили сточарством, пошто су живели у планинским пределима све до 17. века.
Искористили су најезду Турака и тако се одомаћили.
Ти досељеници добили су државност тек 1912. год.
За време Првог Балканског рата 1912. год, на иницијативу Аустроугарске и Италије створена је независна Албанија.
Први ко покреће лажну причу о Албанцима као Илирима (староседеоцима) био је ко други него немачки историчар Ханс Туман 1744. год. Свакако не без разлога, још тада се зачела идеја и тежња Немачке и Аустроугарске да створе такозвану „албанску нацију“.
Након оснивања Призренске (Албанске) лиге, 1878. год, они су изразили жељу за стварањем независне државе, Велике Албаније.
После 1934. године је школовање на српском језику забрањено (а било је више од двадесет школа на српском језику) и укинуте су све српске школе и установе.
У доба Енвер Хоџе (био врховни вођа Народне Републике Албаније од краја Другог светског рата до своје смрти 1985. год) појачан је притисак на преостале Србе да се асимилују и постану албанци или да се протерају. Забрањена је и ћирилица. Крајем двадесетог века Албанија спроводио политику решавања питања Срба у Албанији (који нису дуго имали школе, забрањено им је писмо и језик, нису имали право на своју православну веру и нису крштавани, све је то било страшна по српски род). Они који нису пристали да се албанизују, били су приморани (једно време) да додају свом имену крајње понижавајућа имена, која у преводу на албански значе “муљ”, „блато“ , “дрво“ , “прљавштина“ итд. Док је у исто време комунистичка власт у Југославији дала сва права Шиптарима, дотле је комунистичка власт у Албанији укинула српску мањину.
Срећом данас је боља ситуација, има пар допунских српских школа а и они који се и даље осећају као Срби могу то поново и постати, али уз доста велике финансијске трошкове. Допунске школе на српском језику почеле су са радом 2010. у албанским градовима Скадар и Фиера под покровитељством Министарства за дијаспору Србије. Данас како кажу у региону Фиер има око 5.000 Срба (православне и муслиманске вероисповести). Деца у тој области (Феир) два пута недељно у државној школи уче и српски језик (они који желе). Што је свакако за похвалу.
У Скадру је до 1934. године постојала српска школа „Обилић“, али њу је тадашњи албански краљ Зогу укинуо.
Многи Срби сачували своју националну свест и поред свих тих страхота које трпе већ више од 100 година, те они данас себе називају Србима, иако многи данас не разумеју српски језик, или су прешли у другу веру, али су свесни свог порекла.
Подаци о тачном броју Срба у Албанији не постоје, због непоузданог пописа из 1989. год, тада је било пописано око сто Срба, тај број је свакако био много већи. На последњем попису становништва у Албанији 2011. године, попис је тада био бојкотован од српске мањине, тада се 155 људи изјаснило да су Срби… процена је да има око 40.000 албанских држављана који су српског порекла.
Мада међу њима има много православаца, муслимана и католика који за себе кажу да су Срби, кажу и да данас у званичној евиденцији албанске државе нема ниједног Србина.
*Овим питањем опстанка Срба у Албанији се нико не бави, а они су наша крв.
Ево и видео прилога Скадарске тврђаве… у којој постоји музеј, албанске верзије, где се не спомињу Мрњавчевићи и ништа Српско.
