Пише: ђакон Павле Љешковић
Недјељно поподне проводим у порти маинске цркве св.Петке, посматрајући момка који безуспјешно покушава да на храм окачи државну заставу. Младић је, по мојој процјени, у раним двадесетим годинама. На себи има танки свијетло плави дукс, бермуде и папуче, док на глави носи фирмирани, црни качкет. Заставу је најприје поставио изнад улазних врата цркве. Међутим, сваки пут када покуша да је фотографише, она падне на тло. Затим је читавих неколико минута кружио око храма, како би пронашао ново мјесто на које би је могао закачити. На крају се одлучио на прозор са лијеве стране храма, који је прилично узак, с обзиром на димензије саме заставе. Међутим и кад би на овој позицији успио да некако углави заставу, довољно је било да дуне слаб вјетрић и она би се убрзо нашла на земљи. Читав подухват, поред мене, посматра и група од петнаестак младих Руса, који се ту свакодневно окупљају играјући одбојку. Ту је и неколико брачних парова са својом дјечицом , која радознало гледају у правцу овог пост-модерног “барјактара”. Такође, самом догађају су сведочили и туристи који су се туда враћали са плаже, користећи путић поред порте као пречицу до својих апартмана. Никоме од њих није било јасно шта уопште тај момак са заставом ради.
После одређеног времена, одлучио сам да му приђем и поставим му неколико питања. Наиме, питао бих га шта га је уопште навело да у овај топли, недјељни дан дође код храма у намјери да на њега окачи заставу? Да ли су ,можда, у питању апели политичара, којима је свакодневно хушкање људи на Цркву последњи адут да уопште опстану на политичкој сцени? Да ли је , можда, инспирацију пронашао у чланку писца, коме ни најупорнији читаоци његових једноличних колумни нису у стању да кажу барем наслове неких од књига које је написао? Како би се сви ти силни политичари и колумнисти осјећали када би вјерници почели да посјећују њихове станове и куће, те да им на вратима каче иконе и крстове, а на прозорима да пале свијеће? Шта би се догодило када би их по граду сачекивали и поливали богојављенском водицом?
Но, јасно је да ниједан православни хришћанин никада тако не би поступио са нечим што му је свето. Уосталом, Господ нас је јасно поучио како да поступамо са духовним бисерима (Мт.7,6) који су нам од Бога дати. Зато је и нама хришћанима потпуно нејасна потреба да неко из своје куће износи заставу, за коју тврди да му је светиња, и да је качи било гдје, па, макар то био и храм у питању!
Међутим, у моменту када ме је угледао како му прилазим, младић је на брзину згужвао заставу, убацио је у ранац и брзим се кораком удаљио од храма. Касније, док сам размишљао о самом догађају, дошао сам до закључка да сам погријешио што сам одлучио да му приђем. На своја питања ионако не бих добио одговоре. А да му нисам пришао, можда би младић после одређеног времена и сам схватио сву безумност и узалудност свог поступка, лијепо и равномјерно склопио заставу и пошао кући…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
