ПИШЕ: Милутин ВЕЛИСАВЉЕВИЋ
Синтагму “братоубилачки рат” измислио је ЛавТроцки у тренутку почетка грађанског рата бољшевика против свих других у Русији, јер су били у изразитој мањини и требало је пасивизирати другу страну. Имао је у почетку револуције доста успеха са том паролом. Међутим, када су му се супротставили познатији царски официри, пре свих генерали, они су од те пароле привремено одустали. Дакле, циљ пароле је да се пасивизира друга страна, јер ако је бољшевици убеде да су јој браћа, лакше ће је савладати.
Паролу “Нећемо братоубилачки рат” први су употребљавали у грађанском рату у Краљевини Југославији, комунисти у Чачку, почетком новембра 1941. године, када су сазнали да су четници из Краљева кренули према Чачку. Послали су жене из Чачка, што преваром – што присилно, да носе тај транспарент и иду према четницима који су ишли према Чачку. Овог пута није био потребан виши официр да заустави ову превару. Радојица Страњанац, носилац две Карађорђеве звезде из Ослободилачких ратова 1912-1920, и командир једне од чета Јеличког четничког одреда, пустио је рафал из пушкомитраљеза преко глава ових жена које су се разбежале главом без обзира.
Где год су могли, доцније су комунисти користили ову паролу. Негде им је пролазила, негде не баш. Једном речју, комунисти су копирали дословце свој бољшевички узор.
Комунисти су и после рата користили ову паролу као синтагму која објашњава природу Другог светског рата. Покушали су да је прошире и на целу Југославију, и на друге формације и друге нације, па су чак и у томе успели.
Ова парола је реафирмисана доласком на власт Слободана Милошевића, са истим циљем као и 1941. године, односно да се опозиција пасивизира и пацификује. Познато је да су они наставили са својим злочинима и убијали своје противнике, све време вичући: “Нећемо братоубилачки рат”.
Да би стигли до потпуног сазнања о овом виду комунистичке пропаганде, односно, психолошког рата који они воде против својих непријатеља, потребно је осветлити личности које су учествовале у грађанском рату, а то несумњиво показује да је већина браће била на истој страни у рату, а да су ретки случајеви да су браћа била на различитим странама. И та већина је, такође убедљиво, била на страни Југословенске војске, под вођством ђенерала Михаиловића.
Што се тиче Козаре – пали су јер су паду били склони. Где год су пре рата побеђивали радикали, у западним деловима Краљевине Југославије, Срби нису доживели геноцид. Где год је побеђивала раније Хрватско-српска коалиција, доцније СДС Прибићевића, човека који је много зла Србима у западним крајевима нанео, Срби су тамо неспремно и неспретно дочекали рат. То су области Баније и Кордуна, а пре свих села која су била окренута према Загребу и Карловцу. Сама Козара је била политичка граница Срба, односно оних који су били окренути према Загребу, а са друге стране, Срба из Босне. На жалост, преко Младена Стојановића, комунисти су добили већу подршку Козарчана него национална струја предвођена Радетом Радићем. То је имало трагичне последице.
На Козари се догодио несумњив геноцид који су извршили усташе, Немци, а прикривено и комунисти, над Србима.
Други светски рат на тлу Краљевине Југославије био је изузетно компликован, а још више га је закомпликовала југословенска, односно комунистичка, историографија после рата. То су учинили да би оправдали сопствену улогу у рату, а која је иначе не само негативна, него изузетно мрачна.
Многи Срби и данас очигледно не разумеју природу и ток тог рата, чему посебно доприносе српски званични историчари који и даље упорно бране комунистичку историографију и катастрофалне резултате које је она оставила иза себе. Не постоји друго објашњење, јер је и њима јасно да је у научном апарату то неодрживо, него да су они под паском или контролом оних који су контролисали власт и у време Брозове Југославије.
Такве примере имамо и ових дана у медијима, а у вези наводно затегнутих односа са Хрватском. Ту је додељена улога “научног тумача” тих догађаја, пре свих, Музеју геноцида у Београду и директору те установе, који, са својим историчарима, поново и поново погрешно репрезентује историју Другог светског рата, стално понављајући мантру о “два антифашистичка покрета” и “братоубилачком рату”, опасно фалсификујући историјске догађаје, а посебно на оним територијама где су Хрвати, потпомогнути Немцима, па и комунистима, извршили геноцид над Србима.
Зато је врло важно и данас, коначно разбити у парампарчад, ту Троцки-Дедијер флоскулу “братоубилачки рат”. На жалост, крајем 20. века, ову тезу је прихватио и даље развијао др Веселин Ђуретић. Прецизније речено, он јој је посветио читаву своју каријеру. По мом скромном мишљењу, она је изникла из конформизма са једне, и потребе да се српски народ уједини пред ратове у време распада Југославије. И један и други разлог су катастрофални сами по себи.
Ђуретић је развио ову тезу на тај начин што је увео у игру и недићевце и љотићевце. Тако је у уџбенике историје дошла апсурдна теза о ”три српске војске” и троструком српском ”братоубилачком рату”.
Што се тиче Недића, њега су подржали делови радикала у Србији који су ушли у декаденцију. Многи од тих радикала били су богати, или су бар били боље стојећи, па су из чистог конформизма пришли Недићу и његовом режиму. И део Демократске странке пришао је Недићу из истог разлога. То су били тзв. банкарци и већ из овог њиховог назива види се разлог приласка Недићу. Наравно, већина демократа, као и већина радикала, подржавала је Југословенску војску, односно четнике.
О Љотићу не треба трошити речи, ту је све јасно.
Према томе, Срби су вековима били раздвојени у различитим државама које су окупирали њихов животни простор. Камен историје, ратови, прогони и различити религијско-државни системи млели су Србе на различите начине и они су стекли бројне навике својих суседа, прихватили разне културне баштине као своје, а самим тим се више удаљавале од својих сународника који су се рађали и умирали у другачијем окружењу.
Срби су Други светски рат, дочекали после ТЕК 23 године од како су живели уједињени у једној држави. Не треба да напомињем колико је то било кратко време у односу на векове робовања. Зато треба све те разлике сагледати и бити упознат са понашањем народа приликом окупације, а не забадати главу у песак.
Извор: Погледи