Пише: Миљан Станишић

БРАТОУБИЛАЧКИ РАТ И ЊЕГОВЕ РЕФЛЕКСИЈЕ

Иако је прошло седамдесет седам година од завршетка Другог свјетског рата и трагичног братоубилачког рата који се водио у Црној Гори и на југословенским просторима, овдје (у Црној Гори) он као и да није завршен, јер су још увијек у употреби етикетације, као и тада на патриоте и издајнике, а о Југословенској војсци у отаџбини, тј. четничком покрету и даље се износе слични квалификативи као из времена комунистичке диктатуре. За вријеме једнопартијског система у Црној Гори и СФРЈ постојао је строго контролисани монопол на „истину“, па тако и о дешавањима о братоубилачком и грађанском рату није ни могло бити објективизирања тих догађаја, јер су они тумачени једнострано, фалсификаторски, тенденциозно, тј. онако како одговара комунистичким „оцима“. Очекивало се да ће се то промијенити са увођењем вишестраначја 1990. године, и да ће се кренути у процес декомунизације и оздрављења друштва од комунистичког безумља, а један од тих услова је био да се открије истина о братоубилачком рату  и његовим ужасним посљедицама. У почетку је и било извјесних помака, али није дошло до корјенитих промјена, зато што је Савез комуниста наслиједио њихов мутирани идеолошки сљедбеник ДПС, који је наставио да влада по опробаним рецидивима тоталитарног, удбашког, насилног начина владавине, само донекле модификованог и заодјевеног у назовидемократско рухо. Зато нијесу задирали у срж система, што је узроковало да и даље у великој мјери доминира укоријењена тоталитарна, полтронско-поданичка свијест, па је у таквом неслободном миљеу његово „височанство“ човјек све више постојао његов сурогат. Овдје ћу навести како је ту духовну пустош дочарао познати књижевник Душан Ђуровић („Туга бињекташа“) и то у времену тоталитарне власти комуниста, па је и предвидио да ће се она тих уклетих подјела, мржње, стега, као укоријењене, менталитетске коби тешко ослободити, при чему је готово завапио: „О Црна Горо, уклета земљо, у којој разум може да помрачи више него игдје друго, када ће се изнад тебе проведрити! Када ћеш зле духове, црне, црвене, бијеле и зелене из себе прогнати! Када ћеш истјерати лажну Црну Гору из праве Црне Горе! О земљо јадна, земљо кукавна, камену крвави. Када ће сунце засијати на твом небу и на твом камену засијати љубав и истина, а у њиховој сјенци расти човјек, истински и прави, очишћен од лажи и губе у души“.

Када су комунистички властодршци, под притиском споља, приморани 1990. године да уведу вишестраначје, они су то урадили не улазећи дубље у демонтажу тоталитарног система и просесу демократизације друштва. Јер, тада није дошло до првог корака који је требало направити, а то је отварање тајних досијеа, архива, докумената и сл., што предствавља услов свих услова (conditio sine qva non) било каквог и помена демократизације  друштва. Ни до данас у Црној Гори на том плану није ништа значајније урађено, послије више од три деценије фингираног вишестраначја, па иако су неокомунистичким властодршцима пуна уста Европе и њених вриједности вишестраначке парламентарне демократије, то у пракси не спроводе. Иако је парламентарна скупштина Савјета Европе двјема резолуцијама (из 1996. и 2006. године) осудила злочине тоталитарних комунистичких режима, и предложила чланицама да то потврде и установе у својим парламентима као „Дан сјећања на невине жртве“, које су страдале од те идеологије комунистичког једноумља и тираније, чиме им се одаје дужно поштовање, али и опомиње да вриједности европске парламентарне демократије немају алтернативе  и да их треба још више допуњавати и усавршавати, а да не треба никада више дозволити да се понове страхоте које су произвели наци-фашисти и комунисти, то у црногорском парламенту од тада до данас није ни разматрано. У Црној Гори „море“ злочина које су починили комунисти остали су не само некажњени, тј. судски непроцесуирани, већ тадашњи „ујамљени“ који су припадали легитимној ЈВуО, и даље се у званичној историографији Црне Горе третирају као издајници, колаборационисти и сл., док се диктаторски комунистички покрет, као и власт која је из тога проистекла, и даље глорификује као „херојска“, „хумана“, „слободарска“, и др. епитетима који јој ни по каквим вредоносним критеријумима не припадају – напротив!

Комунистички цензуристи су многа документа уништили, фалсификовали, али је остало довољно објављених радова који свједоче о окрутној политици комуниста и то не зато што су се за нешто покајали, него због тога што су тиме хтјели да себе величају и покажу како су за КПЈ и Тита били спремни све да ураде, па и такве грозоте које су починили. Такве ћемо нећи у: „Зборницима НОР-а“, „Ратним сећањима“, „У свједочењима учесника НОР-а“ и сл, у којима су неки актери тих догађаја о томе свједочили и утркивали се да што више глорификују Тита и КПЈ, при чему су наводили и своју улогу у томе. Био је и један број учесника братоубилачког рата на комунистичкој страни, којима је савјест „проговорила“, па су описивали како личне заблуде, гријехе и злочине, тако и оне својих партијских „другова“. Такви егземпарни случајеви нашли су мјесто и у овој мојој књизи („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“), како су се неки комунисти издигли изнад свога времена и нијесу хтјели да извршавају монструозне налоге  КПЈ и зато су били брутални кажњени, али су своју душу спасили и остали свијетли примјери  да човјек може остати човјек, без обзира на посљедице у оваквим суровим околностима и искушењима.

Да бисмо схватили одакле толика количина мржње, изопачености и спремности за извршавање злочина код једног дијела грађана, који су дриловани и припремани да у пракси спроводе атеистичку, тоталитарну комунистичку идеологију, истраживали смо њено исходиште и основу, као и циљеве и средства што су их комунистички планери зацртали ради њиховог остварења. Навели смо да је постојање комунистичке идеологије осмишљено и продуковано из кухиње тајних масонских, сатанистичких организација, са циљем да из сјенке, кријући праве намјере, завладају свијетом, укидајући демократска и општецивилизацијска достигнућа, за шта је био одређен Карл Маркс, као масон, да осмисли идеологију, која би се најлакше инфилтрирала у првом реду у Русији, и неким другим државама, како би их обездуховиле и одвојиле од вјере, традиције, културе. Русија је, дакле, била први њихов експеримент, као највећа земља православља, зато што је један од првих њихових задатака био да униште православље, као истинског подржаваоца, тумача и сљедбеника Христове науке. Послије побједе бруталне бољшевичке револуције у Русији, тај тоталитарни систем је након Другог свјетског рата уведен и у Југославијии и у неким другим државама, оставивши иза себе катастрофалне посљедице. Поред руског и српски народ је био трагична жртва тиранског комунистичког система, којег су му наметнуле тајне масонске, сатанистичке организације, припремајући терен за стварање свјетске владе по својим мјерилима, рушећи у њима вјерске, националне, традиционалне, културолошке концепте. Како тада, тако и данас ти исти планери покушавају да руски и српски народ ставе под своје окриље и контролу. Такви актуелни сценарији се одигравају у вези дешавања у Украјини, и покушају опкољавања Русије и њеног „дисциплиновања“. Али, Русија је показала „зубе“ и неће дозволити творцима Новог свјетског поретка у њиховим монструозним намјерама. Зато српски народ не смије да изда свога вјековног савезника Русију, без чије помоћи би кроз историју тешко и опстао.

Зато је једини гарант опстанка и даљег битисања обездуховљене, морално и материјално посрнуле и опустошене Црне Горе да се врати Светосављу, својим корјенима и вјековно утемељеним вриједностима – на којима је постала и опстала – као и провјереним савезницима (од којих и Русији и др.), а уз све то развијајући највеће степене демократских достигнућа. Да би се то остварило црногорско друштво треба да прође кроз својеврсни процес катарзе и оздрављења од погубних посљедица комунистичког једноумља, што је продуковало безбожничку, диктаторску идеологију која је раздробила српско национално биће, убивши у рату и након њега духовни, интелектуални, морални, културни, домаћински и др. потенцијал српског друштва, као и затровала људске душе и довела у питање и сами опстанак Црне Горе. Као први корак у оздрављењу овог друштва потребно је утврдити истину о ужасном братоубилачком рату у Црној Гори (што до сада није био случај), како би се формирала свијест, која би спријечила и онемогућила, да било каква идеологија, као што је била комунистичка, а данас њени модификовани „монтенегринско-комитски“  (боље речено комитетлијски) продукт (који се као рецидиви неототалитаризма и антисрпства јављају у вези противљења новодонешеном Темељном уговору са СПЦ и у сл. дешавањима), који су у служби завјереничких глобалистичких пројеката, не успије да подијели и посвађа житеље Црне Горе, тако да браћа, као тада, опет не дођу у искушење да поново кидишу једни на друге, већ да стварају друштво највећег степена демократских достигнућа. У прилог наведеном је и ова моја новообјављена књига „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и  књиге које су у припреми и убрзо ће бити објављене: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942. године“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943. године“, „Братобилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“,, као и књига „Ђенерал и војвода Бајо Ј. Станишић“, која је планирана за објављивање у октобру наредне године.

(КРАЈ)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 20 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима ” Тобакко С Пресс” уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.