Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ”Гласа Холмије” са , Њиховим Краљевским Височанставом Престолонаследником Александром Другим Карађорђевићем , који се радо одазвао да говори за ”Глас Холмије” и информише нас о положају Краљевске породице Карађорђевић, њеном поријеклу и историјској улози у историји Српског народа.
Александар Други Карађорђевић (Лондон, 17. јул 1945) је некадашњи југословенски престолонаследник, а сада претендент на престо Србије. Син је јединац краља Петра Другог и краљице Александре. Његов отац ПетарДруги, у вријеме његовог рођења је био краљ Краљевине Југославије, а по његовој молби, апартман 212 у лондонском хотелу Клериџис је проглашен југословенском територијом на један дан, како би се наследник престола родио на тлу своје земље. Монархија је крајем исте године од стране комунистичке власти укинута, а Краљ Петар Други никад није абдицирао.
Александар Други школовао се у „Л Розеју“ (франц. Ле Росеy), у Швајцарској; Војној академији Калвер (енгл. Цулвер Милитарy Ацадемy) у Индијани (САД); Гордонстону (енгл. Гордонстоун Сцхоол) у Шкотској и Милфилду (енгл. Миллфиелд) у Енглеској. Потом је ступио у Краљевску војну академију Уједињеног Краљевства. Од 1966. године, као официр британске војске у којој је напредовао до чина капетана, служио је у 16/5. пуку Краљевских Копљаника на Блиском истоку, у Италији и Западној Немачкој. Током 1972. године освојио је титулу шампиона британске војске у скијању. Војну службу је напустио 1972. године и посветио се пословној каријери. Престолонаследник Александар је школовањем и војном службом следио пут својих предака, како Врховног Вожда Карађорђа, тако и прадеде Краља Петра Првог, који је завршио чувену француску војну академију у Сен-Сиру, деде, Александра Првог, који је војно образовање стекао у Петерограду и Београду, и оца, Петра Другог, који је похађао нашу Војну академију.
Од 2001. године живи са својом супругом у Краљевском двору у Београду, када је Краљевској породици враћено држављанство.
КИКОВИЋ: Ваше Краљевско Височанство, хвала Вам што сте се одазвали да говорите за наш часопис ”Глас Холмије”, који је настао у Васојевићима одакле су поријеклом и Ваши преци. Шта знате о поријеклу Карађорђевом из Васојевића и о историји Ваше породице прије Карађорђа?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Иако постоје неке приче да Карађорђевићи не воде порекло од Васојевића, верујем да оне нису тачне и веома сам поносан на нашу везу са овом поноситом српском породицом.
Колико знам, моји преци су се доселили са црногорско-херцеговачких брда у Шумадију у 18. веку. Читао сам и да је велики владика Његош дао грамату мом чукундеди, Кнезу Александру, дајући му титулу војводе и потврду да „Врховни Вожд Ђорђе Петровић води порекло од древних кнезова наше области Васојевића”. А знам и да данас у Краљима код Андријевице стоји леп споменик споменик Карађорђу.
КИКОВИЋ: Мало је познато нашим читаоцима трагична историја Вашег оца Краља Петра његов живот на западу, Ваше рођење, школовање и професионалана ангажованост. Реци те нам нешто о том преиоду Ваше историје и Ваше породице у изгнанству ?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Моје детињство било је обележено веома тешким временима кроз које је пролазила моја породица, нисам имао ни пуне две године када нам је недемократски режим у Југославији 1947. године одузео држављанство и конфисковао целу приватну имовину. Моји родитељи, Краљ Петар Други и Краљица Александра, и моја бака, Краљица Марија, уложили су велике напоре да ми обезбеде стабилно и безбедно окружење, колико је то било могуће у тако тешким условима.
Ишао сам у школе и факултете и одрастао са тешким осећајем да ми недостаје нешто важно у животу, а то је отаџбина. Сећам се како је мој отац туговао за нашом земљом и нашим сународницима, једна од последњих ствари које ми је рекао је „не остављај ме у иностранству, врати ме у нашу земљу”. Успео сам да испуним тај завет 2013. године, када су земни остаци мог оца, после деценија у туђини, коначно враћени на Опленац, заједно са мојом баком, Краљицом Маријом, мајком, Краљицом Александром и стрицем, Принцом Андрејем.
Била ми је и велика жеља да коначно могу да видим земљу мојих предака и будем са мојим народом. Када ме је британска Краљица Елизабета Друга, моја кума, питала на мом 50. рођендану „Која је твоја жеља?“, одговорио сам „Да будем у мојој земљи, са мојим народом“. Та жеља се коначно остварила 2001. године, када смо се коначно вратили у Србију.
Изгнанство нам није било лако, комунистички режим у Југославији је покушавао да прекине везе које имамо са нашим народом, али то није могуће, нити ће икад бити. Корени Краљевске породице Србије дубоко су везани за српско тло, и ништа их не може уклонити, нити раскинути посебну везу коју имамо са нашим народом. И сам мото моје породице каже „Из народа – за народ“.
КИКОВИЋ: Реците за читаоце часописа ”Глас Холмије” о Вашем повратку у Србију и о животу Вас и Ваше породице у Београду?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Било је веома емотивно за нас што смо коначно ушли у дом који је мој деда, са толико љубави и посвећености, изградио за нашу породицу. И одмах смо наставили и обновили многе традиције које су поставили моји преци.
Они су направили путоказ који треба да следим, и ја увек чиним све да останем на том правцу, да поштујем њихову заоставштину. Не говорим то само као њихов потомак, већ и као Србин који дубоко поштује и негује нашу традицију и наш национални аманет – припадници династије Карађорђевић дали су велики допринос народу наше отаџбине. Увек волим да цитирам речи мог оца, Краља Петра Другог, које на најбољи могући начин описују улогу наше породице у историји Србије „Круна је за нас Карађорђевиће била само средство којим смо служили народу, а не циљ личне династичке владавине“.
Моји деда и бака, Краљ Александар Први и Краљица Марија, убрзо након њиховог венчања 1922. године, основали су „Краљев фонд“ – добротворну организацију која је помагала сиромашним ђацима. Сви краљеви из моје породице плаћали су из својих средстава стипендије даровитим студентима, али и давали прилоге сиромашном народу, то је радио мој прадеда, краљ Петар Први, а наставио мој деда Краљ Александар Први, отац, Краљ Петар Други. Оставили су многе задужбине које и данас служе добробити народа Србије, а такође и Црне Горе и свих крајева бивше Југославије, укључујући болнице и студентске домове, били су покровитељи многих хуманитарних организација, као што су Црвени крст или Коло српских сестара.
Тако смо, настављајући њиховим путем, обишли Србију и Републику Српску, да будемо у директном контакту са нашим народом и да им лично пружимо помоћ. Али, желим да кажем и да је једна од мојих првих одлука била да отворим врата наше породичне куће – Краљевског комплекса – за посетиоце, како би грађани Србије, али и целог света могли да уживају у богатој историји и традицији коју наш дом чува.
Такође сам наставио традицију мојих предака у подршци образовном систему наше земље и ђацима. Свака врста подршке младима је увек добродошла и преко потребна. Зато сам основао Фондацију за образовање и културу по повратку у Србију, да очувам традицију мојих предака и да остварим моју личну визију – да обезбедим квалитетно образовање младима Србије, како би остварили лични развој, успешне каријере и лично испуњење. Један од наших главних догађаја је годишњи пријем за најбоље матуранте из Србије и Републике Српске, који сваке године организујемо у Белом Двору. Ове 2022. године био је јубилеј – 20 година од почетка ове манифестације. Нажалост, због пандемије нисмо могли да окупимо матуранте у Двору, али смо свечаност организовали онлајн и послали им поклоне, као и годину дана раније. Надам се да ће следеће године ситуација са пандемијом бити боља и да ћу моћи да поздравим те дивне младе људе и поново им лично уручим поклоне. Њихова посвећеност и ентузијазам су заиста инспирација. И мотив да их и даље подржавам.
Морам да поменем и хуманитарни рад, где је главни фокус подршка здравству, социјалној заштити и образовном систему у Србији и Републици Српској. Активности у хуманитарној области одувек су биле веома важне за Краљевску породицу Карађорђевић. Инспирисана мојим прецима који су то чинили у прошлости, моја супруга Принцеза Катарина је свој живот посветила помагању другима и пружању подршке народу Србије и Републике Српске, пружању помоћи свима којима је потребна, без обзира на њихов пол, веру, године или етничку припадност.
Никада не заборављамо ни наше сународнике који у незамисливим условима живе, боре се и труде се да опстану на нашој светој земљи, Косову и Метохији. Њихова добробит је увек у нашим мислима, а они су стално у нашим молитвама. Сваке године нашим људима се шаљу пакети помоћи, а на Косову су реализовани бројни пројекти Фондације моје супруге, како би се људима који тамо живе побољшали животни услови.
Рад Фондације моје супруге у Србији почео је 2001. године, али то није био почетак њене посвећености помагању нашем народу, јер је и док смо били у избеглиштву нашла начин да шаље неопходну помоћ нашем народу током 1990-их. Велике количине хуманитарне помоћи стизале су директно хиљадама људи, а посебно сирочадима, које је страшни рат оставио за собом. Један од наших првих заједничких пројеката била је донација изоловане стерилне собе за хематолошке пацијенте Универзитетској дечјој болници у Тиршовој, пре 30 година. То је у себи носило много симболике, јер је болницу у Тиршовој изградила моја бака, Њ.В. Краљица Марија.
Моја супруга је отворила канцеларије Хуманитарне организације Лајфлајн у Чикагу, Њујорку, Торонту, Лондону и Атини, које све раде под њеним покровитељством. Труд свих дивних људи који већ више од 25 година подржавају и помажу рад канцеларија Лајфлајна, извршили су огроман позитиван утицај на грађане Србије и Републике Српске и променили њихове животе. А по нашем доласку у Србију, те канцеларије у иностранству су се удружиле са Фондацијом у Београду, на добробит људи којима помажу.
КИКОВИЋ: Каква је по Вама данас ситуација у Србији за повратак Краља на престо Српског народа и да Србија поново постане Краљевина?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Рекао сам то много пута, а и даље мислим исто – спреман сам да заузмем позицију која ми по традицији наше земље, али и по наслеђу моје породице, припада, као старешини Краљевског дома, али само ако је то жеља народа Србије.
Због вишедеценијске негативне пропаганде против моје породице и свега што је имало и најмању везу са монархијом, то је тема која захтева озбиљне и темељне разговоре, јер народ Србије заслужује да чује све чињенице о предностима уставне парламентарне монархије и да саслуша аргументоване ставове обе стране, оних које су за и оне које су против обнове монархије. Тек тада се може дати прави одговор.
Међутим, желим да истакнем да се тај систем показао као веома добар и ефикасан у многим земљама – погледајте само модерне монархије, Краљевине Норвешку, Шведску, Велику Британију, Јапан, Канаду и многе друге. Све су то земље са високим нивоом демократије, људских права и слобода, социјалне правде… И мислим да би то могло бити од користи и Србији.
Монарх у уставној парламентарној монархији је гарант демократије, континуитета, стабилности и јединства. Он је ту за сваког грађанина, без обзира на његову политичку, верску или било коју другу припадност. Његова позиција нестраначке и надстраначке личности је важна за државу.
Да закључим, људи се често питају „Како монарх може да буде представник свих грађана када у земљи постоје и републиканци?“. Даћу вам само један пример, из наше историје, анегдоту о мом прадеди Краљу Петру Првом, која даје одговор на то питање. Прича се да су, када је он постао Краљ, противници монархије у Краљевини Србији организовали демонстрације и окупили се испред Двора, вичући против Краља. Иако је ађутант саветовао мом прадеди да не излази на балкон, он га није послушао, изашао је пред демонстранте и рекао им: „Ако, децо моја, само ви вичите! Ја сам и дошао овде да бисте ви имали право да вичете шта год хоћете!“
КИКОВИЋ: Какви су ваши будући планови везани за Србију и Српски народ ?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Да наставимо да помажемо колико год можемо и да будемо ту за наш народ. Поред аспеката нашег рада о којима сам говорио у одговорима на претходна питања, наставићемо и да се залажемо за нашу земљу у међународној заједници и да побољшавамо позитиван имиџ Србије.
Предуго је међународна јавност на читаву нашу нацију гледала као на неку врсту „лоших момака“, што ме је искрено погађало. Зато користим сваку могућу прилику да говорим у међународним медијима, али и мојим бројним пријатељима у иностранству, да ширим добар глас о народу Србије и о нашој отаџбини. Заиста имамо много добрих и талентованих људи, који су толико допринели не само нашој земљи већ и целом свету, Србија је тако лепа земља и то сви на свету треба да знају.
КИКОВИЋ: Шта можете да поручите нашим читаоцима и какву будућност по Вашем мишљењу очекује Србе на Балкану?
ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК: Прошли смо кроз много тога, наша историја је веома бурна, као што сви добро знамо, прошли смо кроз много тешких времена, много изазова, али смо увек успевали да све пребродимо и настављали, ма колико тешка времена била. Зато сам сигуран да ће наша земља и даље бити јака, али сви ми морамо да помогнемо и допринесемо томе. И нема веће помоћи коју можемо да пружимо својој отаџбини, него да будемо јединствени. Када смо заједно, уједињени, када удружимо снаге и радимо за бољу будућност, наш заједнички циљ биће много лакше остварив, а све препреке мање.
