Пише: Миљан Станишић

КПЈ НЕДОРАСЛА РУКОВОЂЕЊУ УСТАНКОМ

Ни сами организатори устанка нијесу рачунали на његову масовност, па су и само формирање устаничких чета, команди и сл. морали вршити „у ходу“, због чега је било доста импровизације. У току припреме устанка, али и у његовом почетку, код устаничких снага нијесу постојале сталне јединице, нити су били формирани штабови по срезовима, који би тим снагама дали организационо устројство, одстранили самовољу и стихију, а тиме би био усмјераван устанички талас. Привремена врховна команда се у тим неповољним условима трудила да се повеже и руководи са тако бројним устаничким снагама, али због неприпремљености устанка и наведених ограничења, као и удаљености јединица, непостојања система веза, активности окупаторских снага, нарочито када су кренуле у противофанзиву, све је то утицали да је дошло до ионако велике дезорјентације у устаничким групама, па се већи број разишао кућама.

Искусни краљевски официри су својим знањем и искуством попуњавали (колико је то било могуће, због тога што су комунисти настојали да све ставе под  „својушапу“) празнине у команди, обуци, припреми, планирању, организационим питањима. Италијански окупатор се није надао устаничким акцијама, али када је кренула жестока италијанска казнена офанзива са модерним војним ефективима и преко 100 хиљада војника, поштујући наредбу Тита о избјегавању фронталних борби са окупаторима, комунистичко руководство је дословно примјењивало наредбу свога врховника, па су почели да се повлаче и примјењују герилу, остављајући незаштићено становништво, које су нападном пропагандом, „играјући на карту“ њихових најтанананијих осјећања о слободи, правди, једнакости, образу, увукли у рат и оставили на цједилу. И не само то, већ су им додатно загорчавали живот герилским акцијама на италијанског окупатора, по принципу изненадног напада па повлачења, чиме је локално становништво плаћало данак тих „патриота“. Тако су комунисти напустили и већину ослобођених територија, као што су нека мјеста у околини Цетиња, Бара, Андријевице, Жабљака и нека друга. Батрић Јовановић наводи податак да у Црној Гори средином августа није било више од 5.000 бораца у герилским одредима.

Тита није забрињавала неприпремљеност, стихијност и преурањеност устанка и његове тешке посљедице по становништво, нити немогућност постизања неког позитивнијег ефекта. Милован Ђилас је 17. јула писао ЦК КПЈ да „услови за устанак нису сазрели“, а да устаничка војска не треба да излази из окриља герилског ратовања, али се на то они нијесу обазирали. То је Ђилас поновио члановима ПК КПЈ 8. августа на Каменику, гдје је изнио да 13-јулски устанак “ипак није био устанак“, већ је био тачније „присиљавање маса на општенародни устанак за који нијесу били сазрели ни објективни ни субјективни услови“. ПК КПЈ је деклативно истицао ослободилачки аспект борбе против наци-фашистичког окупатора, али то не значи да се КПЈ одрекла класне компоненте, тј. пролетерске (социјалистичке) револуције, што ПК КПЈ и саопштава: „Ми се боримо за ослобођење, али истовремено смо свјесни да старо не ваља и ми нећемо повратак на старо, бившу Југославију, већ још данас треба да се припремимо да не дозволимо то, да га по сваку цијену спријечимо“. КПЈ је, дакле, имала осмишљени сценарио, који је преузела од Октобарске револуције у Русији 1917. године (прва и друга етапа револуције), да поред ослободилачке борбе изведе и социјалистичку револуцију, како би насилним путем дошла до власти, обрачунавајући се са политичким противницима, изазивајући трагични братоубилачки рат, показујући своју антидемократску, антисрпску, тоталитарну и терористичку суштину. КПЈ је извршавала наредбу Коминтерне да само она може да руководи устанком, о чему је сведочио и Пеко Дапчевић, који је само неколико дана пред устанак саопштио да устанком може командовати само ОК КПЈ. На реаговање краљевских официра да устанком треба да командују југословенски краљевски официри и да то није ингеренција комитета и КП, Дапчевић је оштро одговорио: „Не комитети ће командовати“. Неколико деценија послије рата то је и потврдио, тј. како је КПЈ командовала устанком, чиме су слијепо слиједили наредбе Коминтерне, наводећи: „Тако је морало бити, јер смо, сви то добро знамо, били искључиви заговорници Коминтерне“.

КПЈ се није руководила свсисходношћу подизању устанка, и посљедицама тога чина, јер се за то нијесу били стекли услови, на шта су их упозоравали искусни краљевски официри. Међутим, комунистички руководиоци у устанку су постављали на командне дужности своје кадровике, како би тиме имали кључне позиције, ради јачања својих партијских интереса у јединицама, и уопште у народу. Због њиховог слабог познавања командно-војног руковођења, то је имало катастрофалне посљедице у току рата, приликом чега су због њиховог дилентатизма многи страдали. Њихов губитак у јединицама комунистичко-партизанско руководство је надокнађивало тако што су на њихова мјеста постављали такође неискусне кадровике, али партијски одане. Благоје Јововић свједочи како су му по пријему у СКОЈ, саопштили да са положаја командира Косићке чете треба да се смијени мајор Петко Јововић, а да он, тада подофицир, треба да заузме његово мјесто. Када је Јововић то саопштио мајору Петку и да он то не жели да прихвати, мајор му је рекао: „Ти то треба да прихватиш! Тако ћемо знати шта комунисти мисле“, па је Благоје то прихватио. Али, када су му касније наредили да ликвидира своје ближње, као и пук. Баја Станишића, он их је напустио, и прешао у националне јединице Баја Станишића. Ово није био само појединачан примјер, већ план комунистичког руководства да на командне дужности поставе своје чланове, скојевце, симпатизере, као и да смијене оне за које процијене да им не инклинирају.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „  „, уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.