Пише: Миљан Станишић
ОПШТЕНАРОДНИ ЈУЛСКИ УСТАНАК
Одлуку о отпочињању устанка донио је ПК КПЈ у Стијени Пиперској 8. јула. Вијест о проглашењу „независности“ Црне Горе под италијанском „штиклом“ брзо је одјекнула Црном Гором, па су тај моменат искористили комунисти да нарасло незадовољство преточе у општенародни устанак, којем ће у наредној фази придодати револуционарну основу , тј. обрачун против противника комунизма, што је био увод у трагични братоубилачки рат. У вријеме тринаестојулског устанка у Црној Гори се код већине историчара оперисало бројем од око 1.800 чланова КПЈ и испод пет хиљада скојеваца. Пошто је за отпочињање устанка ПК КПЈ био планирао да учествује око шест хиљада људи, то значи да су они сматрали да он мора да има што је могуће више идеолошки, тј. комунистички карактер. Међутим, масовност Тринаестојулског устанка их је изненадила јер су му се сем комуниста, скојеваца и њихових симпатизера укључивале и друге профилације људи, па је он све више добијао општенародни карактер. У њему је учешће узело око 32.000 људи. Уочи јулског устанка комунисти су у својим партијским магацинима имали око 12 хиљада пушака, 30 митраљеза, 135 пушкомитраљеза, три топа, 52 сандука бомби, око три милиона метака и др. Добра организационо-пропагандана активност комуниста омогућила је да се за неколико дана пренесе вијест да су на Цетињу италијански окупатор и сепаратисти прогласили „независну“ Црну Гору и да је „куцнуо час за збацивање срамоте са образа црногорског народа“. Прву акцију против италијанског окупатора комунисти су извели још 12. јула, организујући кидање телефонско-телеграфских веза, да би омели координацију италијанских снага. Устанак је имао такав масовни удар да је то дјелимично изненадило и самог организатора, а у потпуности италијанског окупатора, па су устаници у почетку постигли привидно значајне успјехе, што ће им се касније вратити као бумеранг. Устаничке мете биле су италијанске посаде, од којих су до 15. јула разоружане оне на: Чеву, Вирпазару, Ријеци Црнојевића, Биочу, Мишићима, Мојковцу, Спужу, Богетићима, Петровцу, као и жандармеријске станице на: Суторману, Брчелима, Љуботињу, Буљарици, Режевићима, Ивановим Коритима, Жупи Никшићкој, Штитарици, и Манастиру Морачи. Такође је и дио саобраћајних веза био у прекиду, јер су их устаници онеспособили, а дио њих су привремено контролисали.
У јулском устанку већина градова нијесу били заузети, већ само мања мјеста и неколико већих у којима су савладали мање италијанске посаде, жандармеријске станице и слично, а у појединима власт су имали свега неколико дана. Градови са великим посадама (Цетиње, Подгорица, Никшић, Пљевља, Бар, Улцињ, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст и Будва), нијесу били заузети, јер се то није ни покушало. Такође ни Плав, ни Гусиње нијесу били нападнути, а гдје су муслимани и Арнаути били припремили отпор. У никшићком срезу дигло се преко 5.000 људи под оружјем, али су извели само ограничене акције на разоружавање карабињеријских станица, паљење архива, оштећење путева и сл., али не и напада на град. Велику побједу против бројних и и добро наоружаних италијанских снага извојевали су устаници (око 80 бораца Љуботињског и Горњоцеклинског одреда) под командом капетана Јакова Кусовца (који ће касније заузимати командне дужности у четничком покрету) 15. јула на Кошћелама, при чему су у 12-часовној борби поразили италијански батаљон од преко 800 војника. Од тога су убили преко 70 италијанских војника, ранили теже преко 100, а лакше око 150, као и заробили неколико стотина њихових војника и официра.
Почетни ентузиазам устаника из првих дана устанка почео је касније да јењава, што је било очито на примјеру дешавања око заузимања Подгорице, гдје се показала сва стихијност устанка и облици деструкције, али и то да устанички талас није захватио све срезове приближним интензитетом, у шта се убраја и подгорички срез, гдје је око 100 комуниста на Вељем брду напустило положаје и угрозило укупне операције на том сектору. То је учинио и један број других бораца, усљед стихијности, неприпремљености, слабе координације и командовања у јединицама, али и јачине италијанских снага. Комунисти су прве потезе које су предузели, сходно прокламованој идеолошкој орјентацији, усмјерили ка формирању својих органа власти, које су ради камуфлаже назвали „народним“ органима; затим паљењу општинских архива, чиме су хтјели да покажу да су они за потпуни дисконтинуитет од „труле“ буржоаске власти, а за успостављање тзв. диктатуре пролетаријата.
Већ смо навели да су многи југословенски краљевски официри учествовали у обучавању устаника, а такође и у самом јулском устанку, гдје су поједини од њих заузимали командна мјеста и знатно допринијели ослобађању појединих мјеста од Италијана. Навешћемо оне официре који су осмислили стратегију и војне планове за ослобађање појединих градова од Италијана. Тако је нпр. Даниловград ослобођен по стратегији коју је осмислио пуковник Бајо Станишић, а то се састојало у плану освајања јаког италијанског гарнизона који је био смјештен у самом граду. Пук. Станишић је сматрао да се то никако не би смјело учинити јуришем, као што се то до тада у сличним ситуацијама практиковало, јер би то проузроковало велике жртве. Постепено стезање обруча око гарнизона, држање непријатеља у неизвјесности, као и прекид дотока хране, горива и сл, као и акције из више праваца слабило би им морал и створило увјерење да су опкољени, чиме би постојала реална опција да се италијанска војска у гарнизону преда. А овом стратегијом би се уз најмање ризика постигао најбољи резултат. Управо је та стратегија и разрађен план пук. Станишића коришћен приликом напада устаника на италијанске снаге у Даниловграду.
Устаничке снаге у Даниловграду биле су сврстане у 25 чета. Борба је вођена 19/20 јул 1941, након што су се Италијани дислоцирали из града и побјегли у утврђење Браленовице. Италијани су били опсадирани, и уз минималне губитке устаника, италијанске снаге су се предале у јутарњим часовима 20. јула. Италијани су имали 19 мртвих и 70 рањених, а заробљено је 815 њихових војника и официра, као и заплијењено: 12 топова 64 мм, 2 брдска топа, 18 тешких минобацача, 12 тешких митраљеза, 50 пушкомитраљеза, око 1.000 пушака, 18 камиона, 4 мотоцикла, 300 мазги, 2 вагона муниције и велике количине другог ратног материјала и намирница.
(Наставиће се)
Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“) аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „ „, уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.
