Пише: Миљан Станишић

КРАЉЕВСКИ ОФИЦИРИ ПРОТИВ ИСХИТРЕНИХ ПОТЕЗА, АЛИ ТЗВ. ПЕТРОВДАНСКИ САБОР ЈЕ УБРЗАО     УСТАНАК

Високи краљевски официри били су против исхитрених потеза, и дизања устанка против италијанског окупатора, у условима када се за то још нијесу били стекли услови. Они су сматрали да народ треба припремати за устанак, а у договору са Савезницима и Југословенском краљевском владом тек онда кренути на устанак. Ситуација у Црној Гори почела је да се мијења са нападом нацистичке Њемачке на СССР 22. јуна 1941. године. Југословенски комунисти су уласком Совјетског Савеза у рат гајили илузију о отпочињању свјетске револуције, вјерујући да ће СССР, не само муњевито одбацити њемачки напад него ће талас револуције запљуснути свијет, па и саму Њемачку и Италију. КПЈ је пропагирала да ће прорадити свијест и у народу тих земаља (Њемачке и Италије), да ће и оне и остале земље свијета бити свједоци да је СССР најсупериорнија војна сила, са најмодернијом техником, најобученијом армијом, а да је бољшевички друштвени модел најправеднији систем на који ће да се угледају и друге земље свијета, које ће тежити да тај поредак уведу у своје државе. Зато ће, по њима, и друге државе прихватити свјетску револуцију како би побиједиле наци-фашизам и увеле бољшевизам. У врху КПЈ су сматрали да ће СССР за мјесец-два самљети наци-фашизам. Чини се да ни у једној земљи није гајен култ о свемоћности, до митских величина, као што су овдашњи комунисти имали према СССР-у. Највише од свих слављен је „геније“ Стаљин, али и поједини команданти о којима су и пјесме спјевали. Југословенски комунистички руководиоци били су убијеђени да ће Црвена армија убрзо умарширати на Балкан, па су припремали терен да би спремно дочекали „ослободиоце“. КПЈ је послије напада Њемачке на СССР само из својих себичних идеолошких разлога убрзавала отпочињање устанка, зато што је њихова идеолошка матица СССР била нападнута, не обазирући се на народне жртве, да би показала солидарност и добила њену наклоност, са циљем да јој у каснијој фази помогне како би тиме дошла до власти и успоставила у Југославији совјетски, бољшевички систем.  Са нападом Њемачке на СССР комунистичко руководство у Црној Гори је формирало Војно-револуционарни комитет, који је имао класно-идеолошку основу, у саставу: Блажо Јовановић, Митар Бакић, Јагош Ускоковић, Саво Брковић, Јефто Шћепановић и кап. Арсо Јовановић.

ПК КПЈ 8. јула, доносећи одлуку о скором започињању устанка, декларативно помиње уз то и вођење револуционарне борбе, како би тиме дошли до власти. То што је општенародни устанички талас бивао све масовнији и вишеструко бројнији од планираних око шест хиљада устаника, узроковано је и тиме што се у народу ширила вијест о стварању фашистичког провизоријума „независне“ Црне Горе. За припрему и вођење устанка крајем јуна је формиран Војно-револуционарни комитет. Он је за потребе устанка ангажовао један број најискуснијих, активних официра и подофицира војске Краљевине Југославије. По инструкцији ПК као војни савјетници ангажовани су: пуковник Бајо Станишић и капетани Арсо Јовановић, Велимир Терзић и Васо Вукчевић. Такође је Покрајински комитет донио одлуку да се и при Мјесним комитетима ангажују познати официри. У припреми устанка и обуци устаника учествовали су многи активни официри војске Краљевине Југославије, који нијесу били комунистичке провенијенције, а касније су се налазили на истакнутим положајима у ЈВуО (Југословенској војсци у отаџбини). Међу њима је био и пук. Бајо Станишић, који је учествовао у оба балканска, Првом свјетском и у Априлском рату, као и у устаничким акцијама у Херцеговини, гдје је српском станивништву помогао да се консолидује и супротстави крвожедним усташама, који су кидисали на Србе. У свим овим ратовима показао је изузетне војничке и људске квалитете, па је то навело и вођство КП да му чак и понуде да буде на челу устаничке команде, како би устанак био што масовнији и организованији.

Пук. Станишић је био скептичан у крајњи позитивни исход устанка, јер су комунисти не сагледавајући реалну ситуацију, ушли у изузетно ризичну авантуру, без изгледа на успјех. Он је био свјесан да су у овај авантуризам кренули не само комунисти већ и већина народа, јер су били огорчени зеленашком, сепаратистичком издајом и проглашењем “независне“ Црне Горе, коју су ови аспиранти на парче своје власти одвојили од заједничке државе са Србијом, да би се у том фашистичком провизоријуму бар мало питали. Као искусан официр и стратег пук. Станишић је настојао да вођство комуниста савјетује како би из овог изузетно ризичног подухвата прошли са што мање жртава, сумњајући у његов успјех. Иако комунисти нијесу били потковани војним и сличним дисциплинама, они су били инфицирани комунистичком идеологијом, и за остваривање својих циљева нијесу бирали средства, без обзира на посљедице, као што је био случај и са преурањеним дизањем устанка, којег су планирали, као што је наведено, одмах послије напада Њемачке на СССР, 22. јуна.

Искусни краљевски официри знали су за незадовољство у народу јер се није мирио са неслободом и окупацијом, а то је посебно „подгријано“ кидањем веза са Србијом, па су хтјели да то нарасло незадовољство  и енергију каналишу за пресудне догађаје када наци-фашизам буде уздрман од Савезника и покаже знаке слабости, и да би се до тада добро припремили, наоружали и допринијели савезничкој ствари, аналогно својој снази. Они су жељели да овог пута сачувају народ, а не као много пута до тада да он буде само „топовско месо“ појединих неспособних команданата и властодржаца, жељних личне славе и престижа. Тако је и пук. Бајо Станишић, као тада несумњиво један од најспособнијих и најцјењенијих официра, ово највише и заговарао, свјестан да се овдје не рјешавају судбинска свјетска питања. Такође, овом његовом плану у прилог је ишла и подношљивија општа ситуација под окупацијом, па је и ту околност требало искористити и не срљати као много пута до тада, и тиме сачувати здраву народну супстанцу, како би се рат окончао са што мање жртава.

(наставиће се)

Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“)  аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „  „, уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра