Пише: МиљанСтанишић
ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА ОБЈЕКТИВИЗИРАЊЕ ТЕМЕ БРАТОУБИЛАШТВА 1941-1945.
Тема Братоубилачког рата у Црној Гори 1941-1945… је истраживачки пројекат који сам започео крајем 80-их година прошлог вијека. Почетком 1990. године послао сам редакцији часописа „Српска реч“, опширан текст „Истина о војводи Бају Станишићу, пуковнику, и четничком покрету“, ради објављивања за други број, који је требао да изађе у марту те године. Међутим, тај број, у којем је требао да буде објављен и мој текст, је био забрањен. У том броју је доминантан наслов и простор био посвећен страдању око 20 хиљада српских младића, који су ликвидирани од комунистичких власти у Миљевини код Фоче. Наиме, ови младићи су крајем 1944. године напустили Србију, заједно са јединицама ђен. Драгољуба Михаиловића, одакле су се пребацили на подручје Херцеговине. Они скоро и да нијесу “омирисали барут“, јер је рат био убрзо завршен. Њима су комунистичке власти путем летака из авиона послали поруке да се предају на подручју Фоче, и да се не плаше за своју судбину, јер ће одатле бити пребачени у своја мјеста боравка, тј. у Србију. Како су се ови младићи масовно предали, не сумњајући у искреност понуде коју су им упутиле нове власти, а знајући да немају кривице, то су их новопечени „партизани“ (листом муслимани и Хрвати, који су до прије тога пар мјесеци били у усташама и прешли у партизане) монструозно ликвидирали и бацили у понорницу „Понор“ у Миљевини код Фоче. Други број тог часописа изашао је средином те (1990) године, а у њему се нашао и дио текста (који сам предао редакцији „Српске речи“), у којем је поред осталог изнијето да су пук. Бајо Станишић и његови рођаци наставили традицију својих предака, „који су се вјековима борили за слободу, уз то носећи у себи понос, правичност и човјекољубље, а тим геслом су се руководили и у Другом свјетском рату који је за нас православне Србе посебно био кобан“.
У том тексту сам апострофирао своје намјере покушаја објективизирања тих дешавања: „Кроз разговор са непосредним учесницима у рату, као и путем докумената, записа, свједочења, књига и др. дошао сам до важних података, а покушаћу да дођем и до оновремених докумената који ће најбоље објелоданити истину. Сматрајући својом моралном обавезом настојаћу да објективно утврдим истину о Бају Станишићу и покрету коме је припадао. Овом приликом узгред ћу вам поменути нека запажања о Бају Станишићу и рођацима из Винића. Они су били учесници Априлског рата и јулског устанка. Показали су велику храброст, самопрегор и несебичност, вјерујући у искреност свих, па и комуниста, о заједничкој борби против фашистичког агресора. Стварност их је, међутим, брзо демантовала. Убрзо су увидјели да циљ комуниста нијесу фашисти и да они избјегавају борбу против окупатора, како би се обрачунали са онима које су називали буржоаским, старим, превазиђеним. КПЈ је вјеровала да ће им слободу донијети Савезници, у првом реду СССР, и почели су да се брутално обрачунавају са свиме што није комунистичко. Била је то перфидана, зликовачка и смишљена Брозова политика, односно политика Коминтерне о држању Срба у „џепу“, јер су им Србија и Срби били препрека за стварање комунистичке Југославије. Због тога су гурнули Србе у братоубилачки покољ, као и жртвујући само њих у борби против наци-фашизма. Страдали су, дакле, листом Срби (око 90%)“.
Наведено је да су пук. Бајо Станишић са својим рођацима и другима постигли знатне успјехе у почетку рата. А пошто је био пуковник Краљевске војске комунисти су ријешили да се отарасе њега и свих оних који су имали везе са „бившим“: „Комунисти чине нечувене злочине. Упадају у куће тих ‘бивших’, убијају без икаквих доказа оне које затекну у кући, и старе и младе. Има примјера да су из појединих кућа ликвидирали више чланова, као што су убили шесточлану породицу Јововић (Бјелопавлићи). Треба рећи да је међу страдалима било и честитих комуниста, као што је био и правник Слободан Марушић, који је прије рата побјеђивао на изборима, иако је био са комунистичке листе. Он није хтио да убија невине људе, своје саборце у борби против окупатора, нити да пљачка њихове куће и убија чланове њихових породица. Био је стријељан по пресуди пријеког партизанског суда. Тако су пролазили сви који су и иоле одступали од комунистичке линије. Да и не говорим о ‘пасјим гробљима’, о убијању синова јединаца и игрању и пјевању пред очима уцвиљених мајки и сл. грозоте“. У тексту је даље наведено да је било и четника и њихових вођа, који су бацили љагу на изворно четништво. На крају текста у „Српској речи“, навео сам судбину пук. Станишића и нашу моралну обавезу да се објелодани истина о њему и покрету којем је припадао, и о трагичним посљедицама братоубилачког рата како се та зла времена братоубилаштва не би поновила, и да нам то буде наук и путоказ да једино братском слогом можемо одољети свим искушењима: „Тиме бисмо се донекле одужили, скидајући табуе прошлости, и извукли поуке да се те страхоте никада не би поновиле. Свјесни смо опасности и увиђамо да се наши душмани спремају да нам забију нож у леђа. Зато, браћо Срби, будимо сложни и спремни да одолимо свим искушењима“, пише на крају текста у „Српској речи“, из 1990. године.
И умјесто да овај текст буде схваћен као добронамјеран, као пут да се откривањем истине дође до својеврсне катарзе и ослобађања од једноумачке свијести, братомржње и неслободе, он је много више дочекан „на нож“, чему је доприносила тадашња комунистичка врхушка, а нажалост није се много тога промијенило и у наредне више од три деценије, тј. до данашњих дана, а те братске подјеле и расколи су се све више продубљивали, и то све по оној латинској изреци „дивиде ет импера“ (завади па владај), а то доводи до још веће стагнације у свим сферама, а највише у оној моралној и духовној.
Више од три деценије трагао сам за документима, записима, књигама, зборницима у којима се писало о трагичним дешавањима у Другом свјетском рату код нас, како онима комунистичке провенијенције тако и другима, као и обавио разговор са многим људима који су били актери тих догађаја и онима који су на други начин имали сазнања о томе. То је био тежак и мукотрпан посао, јер није било аутора који су о тим ратним дешавањима братоубилаштва систематски истраживали и о томе писали. Од тада сам прикупио мноштво докумената, записа, свједочења и сл., које сам обрадио на скоро три хиљаде страна куцаног текста. Тај текст сам систематизовао, „избрусио“ и до сада га припремио за пет књига: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“ (која је штампана и предмет је овог фељтона у 17 наставака); „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942. године“; „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943. године“; „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и књига „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“, чија је припрема у завршној фази. Прије три године дао сам радну верзију, тј. текст на тему братоубилаштва у Црној Гори 1941-1945…, митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију – који се о томе похвално изразио и дао ми је благослов за објављивање.
(наставиће се)
Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“) аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 17 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се од 1. јула може набавити уз дневну новину новину „Дан“ по популарној цијени од 10 евра.
