Пише: Игор Дамјановић
У Доњецку, деценијама привредно најразвијенијим и најбогатијем граду Украјине, живот се последњих осам година зауставио, као у бајци о успаваној љепотици. На мајдански преврат у Кијеву народ Доњецке и Луганске области одговорио је оружаним устанком, који након седам година замрзнутог конфликта и релативног мира 24. фебруара ескалира у рат Русије и Украјине.
Од када се рат поново распламсао, рубна подручја Доњецка и оближња Макејевка изложени су сталној минобацачкој ватри, из насеља Авдејевка. Најистуреније украинске позиције од строгог центра града налазе на свега на 15-ак километара ваздушне линије. Авдејевка представља јако упориште украјинске армије, утврђене минобацачке и артиљеријске позиције заливене су бетоном. Мрежа ровова и утврђења у Авдејевки мјери се десетинама километара. Официри ДНР тврде да су Украјинци у унутрашњости ровова и утврђења поставили старе жељезничке вагоне, заштитили их бетоном. То војницима који се налазе у рововима омогућује да тамо бораве дуго и уживају комфор као да су у касарнама.
За равно три мјесеца од почетка ратних сукоба у украјинском насумичном гранатирању Макејевке и градског кварта Текстилшики, мјеста гдје не постоје никакви војни и стратешки објекти, страдало је око 100 цивила. До прије 10-ак дана у центру Доњецка било је углавном мирно. Међутим, последњег викенда маја, уже градско језгро са украјинских позиција гађано је америчким далекометним хаубицама М777 (калибра 155 мм). У недељу први пут сам чуо како су над мојој главом звиждале ракете. У прошли понедељак, 30. маја, док сам са главног градског трга имао укључење у јутарњи програм ТВ Хепи, на 300-400 метара удаљености пројектили америчке хаубице погодиле су градску школу Број 22 и убиле 5 цивила. У моменту напада пао је сигнал Интернета, изгубио се звук и колеге у београдском студију нису у први мах схватиле о чему је ријеч.
Најжешће бомбардовање Доњецка у последњих седам година забиљежено је у суботу вече, када је више цивилних циљева погођено у центру града. По првим извјештајима са лица мјеста погинуло је пет цивила, а више од 20 је рањено. Први пут послије седам година, локалне власти позвали су све становнике да оду у подруме и склоништа. Занимљиво је да су се на мети украјинских вишецијевних бацача ракета Град и Ураган поново нашле школе. У понедељак посјетио сам школу Број 105, у којој на срећу нико није страдао, међутим буквало ниједна учионица није остала читава.
У школском дворишту и околини затекао сам неколико неексплодираних ракета Град, што се објашњава чињеницом да украјинска армија користи углавном муницију совјетске производње, којој је ресуср давно истекао. Куриозитет представља то што је на територији Украјине постојало много фабрика оружја и војне опреме, али само једна муниције и то у граду Луганску, над којим је влада у Кијеву контролу изгубила још на прољеће 2014. Због тога се последњих година подигло много прашине око увоза и шверца муниције у Украјину из фабрика у земљама бившим чланицама Варшавског пакта, оспособљеним да праве муницију за совјетске системе.
Због малих димензија артиљеријски, минобацачки и пројектили из система Град углавном су неухватљиви за ПВО, која у Доњецку и околини успјешно излази на крај са балистичким ракетама Точка-У и дроновима-камиказама америчке производње, док је успјешност у обарању пројектила из Урагана око 50%.
Гранатирања Доњецка, која немају апсолутно нкакав војни значај, подсјећају на бомбардовање Загреба након хрватске акције «Бљесак». Тада је војска крајишких Срба хрватску престоницу засула ракетама вишецијевних бацача М-87 Оркан, моћног оружја југословенске производње, сличног совјетском систему Ураган, чије су ракете са касетним пуњењем украјинске снаге у суботу вече такође лансирале на Доњецк. У Загребу је 1995. погинуло седам цивила, док је број страдалих грађана Доњецка само за последњих 10 дана барем три пута већи. За ракетирање Загреба 1995. Милан Мартић је осуђен на 35 година затвора у Хашком трибуналу.
Ни то што се повећао интезитет бомбардовања и што употребом система Град, Ураган и америчких хаубица више не постоји безбједна зона Доњецка, живот у граду тече на први поглед нормално. Да се налазите у ратној зони упозоравају вас детонације и ескплозије. За претходних осам година грађани Доњецка потпуно су се саживјели са непосредном ратном опасности и огуглали. Јавни превоз у граду фунционише уредно, поред аутобуса редовно саобраћају тролејбуси и трамваји. За похвалу је и ефикасност комуналних служби, на градским улицама не можете видјети ни папирић, а у центру града у априлу је замијењен похабани асфалт.
Продавнице су солидно снадбјевене, кафићи и ресторани такође раде. У супермаркетима рафови су пуни, док на ободима града у великим продајним центрима могуће је купити све од «игле до локомотиве.» Барем половина тржних центара, других продајних и угоститељских објеката данас не ради. Дио је затворен када су избили сукоби 2014, а дио након 24. марта. Моменат затварања објекта можете разликовати по наљепницама на вратима са радним временом објекта. Ако су на украјинском језику, онда је објекат затворен прије 7-8 година, док ако су на руском онда је престао да ради недавно.
Доњецк је 2014. био изложен жестоком бомбардовању од стране украјинске армије. Готово сви погођени и порушени објекти су обновљени и враћени у фунцију, током претходних осам година. Иверски манастир, на периферији Доњецка, један је од ријетких који није обнављан. Ова Богомоља, освећена 2001. године и оближње зарасло гробље, на чијим споменицима су видљиви трагови гелера суморна слика су трагичног братоубилачког рата, коме се нажалост не надзире крај.
Извор: Ало
