Највећи покољи у сребреничком срезу спроведени су у љето 1943. године после тродневног заузећа Сребренице од стране партизана. Злочине над Србима предводио је усташки натпоручник Јосип Курелац. У тим походима нису поубијани сви преостали Срби у граду него и већина српског становништва у околним српским селима.
Сличан сценарио се десио и у последњем рату од 1992-1995. године када су сви преостали Срби у граду, у Сребреници убијени на најсвирепији начин од муслиманских снага Армије БиХ. Убијени су и медицинска сестра Рада и Зец и мајка Ива и Бато Стјепановић и сви Срби стари и немоћни који су остали у граду.
На други дан Свете Тројице, 14 јуна 1943 ,усташе су побиле 250 српских цивила. Према свједочењу самих злочинаца у Сребреници је убијено 150 лица. Међу убијеним је била и петочлана породица Јевреја Сиона Саина као и породица котарског судије Мухамеда Агановића који је био ожењен Српкињом Вером. У селу Залазје убијени су сви сви затечени, њих 107, од којих 40 дјеце. Укупан број убијене дјеце у та два дана је 80. Исти дан поубијани су Срби у околним српским селима Брежани, Букова Глава, Прибићевац.
Укупно, убијено је Срба на просторима општине Сребреница у Другом рату 2.263 од којих је 430 дјеце. О овим свједочењима урађен је зборник који су заједно припремили Музеј геноцида из Београда и др Радомир Павловић у коме свједочи мјештанин Милош Николић чији је ђед Јово са снајом Василијом убијен у кући у којој данас живе његови потомци. На Залазју међу убијених 107 Срба највише је било из породице Ракић 45, 16 из Максимовића и 15 из породице Драгичевић. У самом граду Сребреница убијени су сви Срби. Свједоци и историја кажу – 155. Страдале су цијеле многочлане породице Стевановића, Крстића као и 15 цивила из села Брежани које су усташе тај дан затекли у граду Сребреница. Плоча са именима настрадалих налазила се у сребреничкој цркви али су у последњем рату плоче полупане и нестале да би се избрисала истина о страдању Срба на овим просторима из Другог рата. Убијени су затрпавани у јаме испод данашње гимназије и полицијске станице, одакле је изградњом колектора дио посмртних остатака измјештен 1971. године у костурницу коју су назвали“Партизанско гробље“ а у њој били углавном сахрањени све Срби. Ријеч српско страдање тада је била забрањена.
Број имена свих настрадалих 14. и 15. јуна 1943. године никада није тачно утврђен јер то није био интерес комунистичког система да се тобоже не би угрозило братство и јединство, али се зна да је тај усташки официр осуђен у Загребу и кажњен на неку симболичну казну за злочине које је починио.
Историја се понавља и у последњем рату, на исти начин.
Ове године, 2. јула 2022, обиљежавамо 30 година од злочина над Србима Сребренице и Братунца. Правде нема ни после 30 година као што није било ни правде за злочине на Тројице 1943. године. Борачка организација Сребренице сваке године заједно са општинском влашћу обиљежава страдање Срба на друге Тројице 1943. годне гдје је на тзв. партизанском гробљу “Спомен костурници“ постављена нова плоча која говори о страдању Срба и на тај начин исправљена историјска неправда над Србима ових простора страдалих од НДХ у другом рату. Наше је да се сјећамо и записујемо, казује нам др Радомир Павловић писац књиге „Црне мараме Сребренице“ као и Зборника о страдању срба Сребреничког среза од стране НДХ.
