Кад би могли
Кад би људи моји свакодневни,
искораком једним изасли из
руха својег и притом стали са
стране, чудили би се врло и смијали
горко ономе што би до мало прије.
Па би у том чуду гледали лијево,
па десно, горе и доље, али
чуђење би њихово било,
без краја и почетка.
Питали ли би се поспрдно они,
како ови могу толико слијепи
при очима бити, јер маре само
око ствари безначајних и
које су за њих попут оклопа
челичног, што њихов Искорак у
прави Живот спутава стално.
И због тога крадљивце сваког
минута Времена њиховог, видјети
не могу и остављају их да на миру
узивају и даље, крунећи Душу њихову.
Кад би људи моји свакодневни,
о суштини мислили, суштину би и
тражили, а добити нешто можеш,
само ако то и тражиш.
