Пише: Миљан Станишић

У више наставака овог фељтона навео сам бројне монструозне злочине комуниста на Лугу крај ријеке Таре, названом „пасје гробље“, на којему је смрт нашло и по више чланова из једне породице. Од њих највише страдалих је било из породице Мандић из Крње Јеле, четири члана породице (Михаило Мандић са три сина: Машаном, Радосавом и Јованом). Навели смо да пор. Миљан Мандић, након што су протјерали комунистичко-партизанске снаге 25. фебруара 1942. године из Колашина, није хтио да правду за злочин узима у своје руке, него је рекао да ће то бити предмет послијератног суда, када би се организовало суђење за наведени и друге злочине. Навешћемо и даљу судбину Миљана Мандића и његове породице, јер су комунисти 1947. године ликвидирали њега, а 1951. године и његовог четири и по годишњег сина, који је добио име по своме страдалом дједу Михаилу, чиме је употпуњена трагедија ове угледне, од комуниста многострадале породице (што сам детаљније описао у књизи која убрзо излази из штампе „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942. године“)

Миљан Михаилов Мандић је као одличан студент завршио Правни факултет. Служећи војни рок у школи резервних официра у Сарајеву, а на препоруку претпостављених официра, уписује се на Војну академију у Београду , коју завршава међу најбољима у класи и добија звање војно-судског официра, обављајући прије рата значајне дужности. Поручник Миљан Мандић је сматрао да је тринаестојулски устанак преурањен, али је у њему учествовао зато што је био огорчен стварањем назовинезависне Црне Горе и њеним одвајањам од Србије, 12. јула на Цетињу, тј. класичног италијанског протектората. Након преласка КПЈ на другу етапу револуције и методе масовних ликвидација оних које су они препознали као политичке противнике, прикључује се националном (четничком) покрету. Као способан официр у току рата је произведен у чин капетана, обављајући значајне командне дужности, међу којима и командант Колашинске бригаде. Навели смо да је Мандић у току рата спашавао многе, од чега сам навео свједочење Милована Чогурића, а било је и још таквих случајева. Међутим, нијесу се сви тако понашали као Мандић, па је познато да су у колашинском затвору многи страдали (било је то и из освете за злочине које су претходно починили комунисти). Након формалног завршетка Другог свјетског рата и преузимања власти од стране комуниста, многе познате личности нијесу се могле помирити с тим да живе у недемократском, комунистичком, диктаторском друштвеном уређењу, међу којима је био и капетан Миљан Мандић. Он је одлучио да остане у свом крају, чврсто вјерујући да ће државе западне парламентарне демократије онемогућити да у нашој земљи буде реваншизма, као и то да ће се одржати слободни парламентарни избори, на којима ће вриједности вишестраначке парламентарне демократије побиједити комунистичку диктатуру.

Међутим, како се то није десило, већ су комунисти наставили бруталне прогоне и убиства оних које су оквалификовали као „народне непријатеље“, иако је рат већ био завршен, Миљану Мандићу са сарадницима није преостало ништа друго него да се скривају, док се евентуано околности не промијене, или да покушају да напусте Југославију. Комунисти у његовом крају су мислили да је он живот окончао у одступници, и не помишљајући да се налази у њиховој близини. Одало га је то што су сазнали да му је жена Станојка трудна, па им је то био знак да се он налази негдје у близини. Станојку у поодмаклој трудноћи припадници Озне су затворили и мучили да ода свога мужа, али у томе нијесу успјели. Према доступним подацима, акцијом хватања Миљана Мандића и осталих руководио је Јово Капичић. У пећини „Вратло“ са њим су били Драгутин и Јанко Илинчић, Миладин Кнежевић и Милорад Вуковић. Како се нијесу хтјели предати то је доведена родбина Мандића, Илинчића и Кнежевића, како би их они привољели да се предају, а у супротном да им служе као живи штит када буду упали у пећину „Вратло“, са намјером да их ликвидирају. Након мукотрпног путовања по великом снијегу и хладноћи у пећину су, у сутон, морале да уђу и мајка Миљана Мандића, Вукосава, његова супруга Станојка и кћерке Миланка (четири године) и Мира (двије године ). Оне су им служиле као живи штит, па су приликом њиховог уласка у пећину то покушали да учине и они војници које су вође ове операције одредили да ликвидирају Миљана Мандића са дружином. Како у томе нијесу успјели, већ је било и страдања војника, то су вође операције наредили да се пећина „Вратло“ минира великом и разорном количином експлозива. Од експлозије разорне моћи Мандић, Илинчићи и Кнежевић су страдали, док је правим чудом успио да се спаси Милорад Вуковић, који је касније убијен, јер га је издао кум који је био комуниста. У пећини су страдали и Миливоје Илинчић (отац Драгутинов и стриц Јанков), као и његова кћерка Мијојка, које су одредили да уђу у пећину. Миливоју су претходно вође операције дали пиштољ са задатком да убије Миљана Мандића, али Миливоје и Мијојка су радије изабрали смрт.

И поред трагедије породице Мандић, радост у њихову кућу је донијело рођење наследника пок. Миљана Мандића, Михаила. Међутим, ту није дошао крај страдању ове породице од комуниста, него су они имали план да прекину наследну лозу Миљана Мандића. Када је мали Михаило имао четири и по године, био се лакше разболио, па је одведен у болницу у Колашин, због повишене температуре. Како је он након неколико дана оздравио и требао да изађе из болнице, то су локални комунисти, затровани мржњом, приморали љекара Шоломона (Мађара јеврејског поријекла) да му убризга смртоносну инјекцију, од чега је дјечак умро (20. 10. 1951.), а он се због тога исповиједио у цркви, испричавши читав догађај и одселио се за Сарајево. Детаљан опис овог догађаја забиљежио је Михаило Ашанин („Вратло на ђавољем вретену“). Острашћени комунисти су играли и пјевали у вријеме сахране малог Михаила, и то у непосредној близини, како би што више мука задали од бола скрханој породици Мандић. Мира и Андрија Мандић су прије више од деценије, у име породице страдалих Мандића, поднијели кривичну пријаву против Јова Капичића, окривљујући га за страдање својих најближих. Али, судски епилог у вези са тим није угледао свјетлост дана, као ни за мноштво других комунистичких злочина, усљед тога што су њихови идеолошки наследници неокомунисти, наставили да и до данашњих дана владају на основу сличних и наслијеђених механизама власти.

И умјесто да се покају и извине за наведене злочине према породици Мандић (због политике својих претходника, чију политику братомржње баштине), они (ДПС-овско специјално тужилаштво, по угледу на Удбу и Озну) покрећу поступак против Андрије Мандића и осталих, са циљем да их стрпају, на правди Бога, у казамате. Али окреће се коло среће па један по један од њих иду тамо гдје им је и мјесто због својих непочинстава, па се надамо да ће тамо своје мјесто наћи и креатори монтираног и тзв. државног удара.

Како злочини никада не застаријевају тако се надамо да ће и неко ново независно, од партијских окова ослобођено тужилаштво покренути и питање злочина на „пасјем гробљу“, „Котор-јами“, „Кечиној јама“ и бројним другим, јер то захтијева и земаљска и Божја правда, како би се тиме помирили и живи и мртви и извукле поуке из тога ужаснога времена братоубилаштва, које нас као зла коб прати до дана данашњег. Дакле, као први корак у оздрављењу овога друштва потребно је отворити тајна документа, архиве, досијее и утврдити истину о ужасном братоубилачком и грађанском рату (што до сада није био случај) како би се формирала свијест која би то спријечила (и да ниједан злочин не може остати некажњен) и онемогућила да било каква идеологија као што је била комунистичка, а потом и њени модификовани „монтенегрински“ ДПС продукт (који је пријетио новим братским погромима, али на срећу у томе није и неће успјети) подијели и посвађа житеље Црне Горе, тако да браћа, као тада, опет не дођу у искушење да поново кидишу једни на друге, већ да стварају друштво највећих степена демократских достигнућа.

(крај)

(Аутор је ових дана објавио књигу “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године”, а у припреми су и књиге о осталим ратним годинама)