Пише: Миљан Станишић

Фото ( На мјесту комунистичког злочина у Колашину подигнут је спортски центар)

О дешавањима на Бадњи дан 1942. године у колашинском срезу постоје различите интерпретације о његовим размјерама, броју страдалих и сл.  У мјесту Луг крај Таре (Колашин), комунисти су извршили незапамћени злочин над тзв. народним непријатељима, па је од тада тај локалитет препознат као “пасје гробље”. Тај догађај и данас изазива интересовање, јер он није до краја истражен, као ни мноштво других злочина који су почињени по налогу КПЈ и њених органа у трагичном братоубилачком и грађанском рату у Црној Гори од 1941-1945, али и након тога. Многи који су о њима писали квалификовали су их еуфемистички као “лијева скретања”, а у ствари то је била стратегија КПЈ, преузета од бољшевичке Октобарске револуције о постојању двије етапе револуције (прва и друга етапа) Прва етапа је подразумијевала појединачне ликвидације угледних људи, како би тиме заплашили народ, “обезглавили га” и приморали да слиједе “курс Партије”, тј. њене револуционарне тенденције. Сви они који нијесу до краја слиједили њене наредбе дошли су под удар њихових “црних тројки”, од којих  су жртве били и поједини истакнути  и заслужни чланови КПЈ (случај предратних посланика са комунистичке листе: правника Слободана Марушића и учитеља Милована Анђелића, као и Алексе Павићевића, члана ПК КПЈ за Црну Гору, који су ликвидирани од својих “партијских другова”, средином октобра 1941, потом стријељање Тадије Тадића и још тројице Тадића, и Јововић, као и други слични примјери).

Друга етапа револуције је подразумијевала обрачуне над свим противницима комунизама, по компартијским мјерилима. Она је започета крајем 1941. године, јер је вођство КПЈ било увјерено да ће у наредних неколико мјесеци наци-фашизам бити сломљен од СССР-а, а да ће совјетска војска умарширати и на наше крајеве, чиме би се уз њихову доминантну помоћ ослободили од окупатора. До тада КПЈ је планирала да се ослободи свих „унутрашњих непријатеља“, како би потом несметано увела комунистички, бољшевички поредак, тј. систем тираније, страховладе, тоталитаризма, чији авети нас прате и до дана данашњег.

Нарочито су се на удару ПК КПЈ и њених структура нашли они које су по њиховим квалификативима означени “народним непријатељима”, “петом колоном”, “реакцијом” и сл., како би оправдали извршене злочине да је тиме “заслужена казна стигла непријатеље народа“. Да бисмо схватили размјере злочина на тзв. пасјем  гробљу, навешћемо да ПК КПЈ за Црну Гору то најављује још 12. децембра 1941. године, када шаље проглас својим нижим партијским инстанцама, тј. обласним, окружним и мјесним комитетима и бироима ћелија и од којих захтијева: “Без колебања и најенергичније уклонити све оно што у ма којој форми стоји на путу јединства и солидарности народа у борби за своје ослобођење. У историјској прошлости потурице су биле пета колона  и вршиле исто тако издајничку улогу коју данас врше нове издајице – пета колона. Зато као успомену на истребљење потурица које су извршили наши родољубиви преци оне славне и историјске бадње ноћи, нека идуће Бадње вече 6. јануара 1942. буде прослављено у знаку борбе противу пете колоне и осталих народних непријатеља”. Овај и други слични прогласи ПК КПЈ показују да је извршење злочина на Бадњи дан (вече), 6. јануара 1942. године било унапријед планирано, као и многи други злочини, и да су за то припремали своје братомржњом обојене чланове, како би били њихови ревносни извршиоци и компартијски мач.

Италијанска војска је око 25. децембра 1941. напустила Колашин. У њега потом улазе малобројне националне снаге  и успостављају власт и управу. Комунистичко-партизанско руководство на Радовчу је донијело одлуку да освоји Колашин и баш на Бадње вече реализује донесену одлуку о обрачунима “противу пете колоне и осталих народних непријатеља”. За тај задатак покренули су у погон своју добро распоређену и обучену комунистичку инфраструктуру, која је ипак била малобројна, па су мобилисали дио народа и из других крајева, под изговором да ослобађају Колашин од окупатора. Тако су успјели да сакупе преко хиљаду бораца, па су 6. јануара 1942. године напали малобројне снаге под командом судије Љуба Минића, као и одред судије Батрића Ракочевића, који у у борби гине, а њихове снаге морале су да напусте то подручје. По већ припремљеном списку од стране комуниста, у Колашин су довођени они које су означили својим непријатељима, као и чланови њихових породица. Такође су  узели за таоце неке од чланова породице, ако им је члан домаћинства приступио националним снагама како би и њих приморали да се предају. На тај начин се предало неколико десетина бораца. Ове унесрећене комунисти су одвели пут поменутог Луга, крај Колашина, а уз пут су их тукли, а неке и убили и прије него су их довели на одредиште. Судија Љубо Минић, резервни капетан, са малобројним остатком својих бораца, повукао се пут Васојевића, и не слутећи крвави комунистички пир. Већ на Бадње вече земљиште око Луга је било прекривено лешевима. Уласком у Колашин комунисти су починили такве злочине који су били ријетки и на ширим просторима, сем оних сличних масовних злочина над Србима које су починиле усташе. Идеолошки фанатизовани комунисти су се у садистичком заносу просто утркивали ко ће звјерскији метод изабрати да умори своје жртве, и ко ће их више побити (чиме су показивали оданост револуцији).  Људе су убијали и маљевима, лопатама, кољем, ножевима и сл. реквизитима, а одукцијом је утврђено да је мали број страдалих живот окончао само од ватреног оружја. Болни јауци, пискови, запомагања унесрећених у току Бадње ноћи и Божићног јутра нијесу ником у граду и околини давали мира, ни спокоја. О њиховој мученичкој смрти најбоље свједоче обдукциони налази Комисије (љекари: др Владимир Потенкин, др Вукман Шошкић, апсолвент медицине Илија Ђуришић и судија Бранко Дрљевић). Њихови обдукциони налази биће предмет једног од наставака фељтона.

Међутим, локални комунисти се нијесу задовољили бројем ликвидираних, него су послали патроле у лову на преостале особе са већ припремљеног списка, са задатком да их доведу у Колашин на „дораду“. Једна од тих патрола упала је у кућу мајора Пера Чађеновића из Брскута, при чему је насилно одведен за Колашин, са још седам Брскућана. На „пасјем гробљу“ гдје је на Бадње вече и Божић свирепо ликвидиран велики број људи, касније од њих је на истом мјесту од комуниста уморен у грозним мукама и мајор Перо Чађеновић, као и поручник Иван Јанковић и општински дјеловођа Јовица Ђукић, док су остали заробљени Брскућани предати другим јединицама и није наведена њихова даља судбина, мада се она може претпоставити. Једна повећа група комуниста и „добровољаца“ пошла је по задатку у Крњу Јелу, у „посјету“ поручнику Миљану Мандићу и његовој породици, а о њиховој трагичној судбини биће напомена у наредном наставку фељтона.

(наставиће се)

(Аутор је ових дана објавио књигу “Братоубилачки рат у Црној Гори 1941. године”, а у припреми су књиге и о осталим ратним годинама)