Гламоч, једну од четири локалне заједнице с већински српским становништвом у Федерацији БиХ (ФБиХ), која територијално припада Кантону 10, многи виде као најупечатљивији пример дискриминаторског односа власти према српском народу и његовим правима. У тој општини српској деци ускраћено је Уставом загарантовано право да уче матерњи језик и изучавају националну групу предмета по наставном плану и програму Републике Српске. Борбу за једно од основних права своје деце, које им је загарантовано и Дејтонским мировним споразумом, гламочки Срби, углавном повратници, воде безуспешно више од две деценије.
-Такав апсурд, сигуран сам, не постоји нигде у свету. Имате у школама већински српску децу, а оспоравате им да изучавају свој језик, своју историји, своју културу, да пишу ћирилицом, каже за „Политику” Горан Броћета, делегат СНСД-а у Дому народа Парламента Федерације БиХ.
На тај начин, напомиње он, „наша деца потпуно губе нит са сопственим бићем” и зато „нећемо одустати да се боримо” јер не тражимо ништа више мимо онога што нам припада као једном од конститутивних народа у Кантону 10. То би морали, коначно, „да схвате и у кантоналној влади”, у којој главну реч воде хрватски политичари (чланови ХДЗ-а БиХ) који су део власти и у Гламочу.
Многи су мишљења да српска деца у општини на југозападу БиХ испаштају због неких себичних ставова и начина размишљања хрватских политичара у Кантону 10, то јест Ливањском кантону. На такав закључак наводи и изјава Горана Броћете да је „највећи проблем” то што се у већински хрватском кантону налазе три општине у којима су Срби већина.
-Хрватима то смета јер они не желе да виде развијене српске целине унутар свог кантона, каже Броћета.
За разлику од Гламоча, у општинама Дрвар и Грахово, такође већински српским, које припадају Кантону 10, српска деца се већ годинама образују по наставном плану и програму Републике Српске, а у Дрвару од 2003. године. За то су се с много муке и труда изборили њихови родитељи заједно са општинским руководством. Међутим, српски школарци у општини Босански Петровац у Унско-санском кантону и дан данас, због игнорантског односа тамошњих властодржаца и њиховог намерног потцењивања загарантованих права српских повратника, не могу да уче матерњи језик. Из тог разлога се већина опредељује за школовање у Републици Српској, у општини Дрнић, удаљеној десетак километара од места у којем живе. У противном, морали би у ОШ „Ахмет Хромаџић” у Босанском Петровцу, као што је то случај и у многим другим школама у ФБиХ, да уче и лекцију о „геноциду у Сребреници”.
Начелник општине Гламоч Небојша Радивојша недавно је за РТРС изјавио да постоји реална шанса да се српски језик, коначно, почне изучавати и у гламочким школама. Обећања у том смислу стигла су из кантоналног ресорног министарства и он очекује да ће, како каже, „испоштовати реч коју су нам дали”. Огорченим родитељима и њиховој деци, која су при упису у школу морала да се определе хоће ли учити хрватски или „босански језик” јер српског нема, остаје да се надају да се неће и овога пута све завршити само на обећању.
