Повод за разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника часописа ”Глас Холмије” са Иваном Милошевићем, генералним секретаром Удружења новинара Црне Горе је актуелни положај новинара данас у Црној Гори и положај Удружења новинара Црне Горе .
Иван Милошевић, је завршио Философски факултет, одјељење за философију у Београду. У новинарству је од 1987. Године.Радио је за “Омладински покрет”, РТЦГ, “Трибину” “Полис”, “Глас Црногораца”, “Дан”, “Слободу”, “ИН4С”. Тренутно је власник и уредник портала “Српска24”, као и блога „Српски одговор“. Сарађивао је и са више медија у региону. Објављује колумне на више портала у Црној Гори. Написао је три књиге: “Самоће”; “100 српских одговора” и “Сјутра је било јуче“. Тренутно је генерални секретар Удружења новинара Црне Горе.
Горан Киковић: Удружење новинара Црне Горе је најстарија еснафска организација у Црној Гори и актер великог дијела историје црногорског новинарства, чије коријене из 1871. године и данас одржава у пуноћи тадашњих новинарских почетака и истинских патриотских циљева. Одмах по окончању Другог свјетског рата, 26. децембра 1945. године на Цетињу настало је прво новинарско удружење, које ево траје и до данашњих дана. Реците нам нешто господине Милошевићу за часопис ”Глас Холмије” о Удружењу новинара Црне Горе?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: УНЦГ тренутно има око 300 чланова. Посљедњих пет или шест година вјероватно су најтежи период од настанка удружења и мало је требало па да се угаси. Након што је усвојен закон да се УНЦГ дефинише као НВО, удружење је остало без сталног извора финансирања. Када смо Тихомир Бурзановић и ја у августу 2020. године преузели УНЦГ нијесмо зетекли ни цент на рачуну, а била је и спорна просторија коју је УНЦГ користио. Просторија је и даље спорна, јер се налази у згради ДПС-а и да бисмо до ње дошли потребно је отворити неколико брава, а кључеве немамо, односно налазе се у фијокама ДПС-а. За нешто више од годину дана успјели смо колико-толико да УНЦГ поставимо на ноге. Покренули смо свој сајт, а захваљујући људима из Српске куће у Подгорици добили смо нове просторије. Пристигле су и неке донације, као и стална подршка Удружења новинара Србије, па мислим да је пред УНЦГ-ом период оздрављења и надам се да ће се то осјетити и наши чланови. И даље смо на климавим ногама, али очекујем да УНЦГ преживи ово тешко вријеме и да постане удружење, односно група људи од заната и професије која ће знати да у овим антиновинарским временима заштити своје чланове, али и новинарство као професију.
ГОРАН КИКОВИЋ: Уважени Господине Милошевићу, који су ваши главни пројекти, које сте покренули од ступања на дужност до данас, имајући у виду да доскора нисте имали ни адекватне просторије за рад Удружења новинара Црне Горе ?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: Лани си новинари обиљежили вриједан датум – 150 година новинарства у Црној Гори. Вриједан датум значајан не само за новинаре, него и за цјелокупну друштвену заједницу. Идеја нам је била да за тај јубилеј објавимо монографију о вијеку и по новинарства у Црној Гори, али током прошле године нијесмо успјели да реализујемо тај пројекат. Очекивали смо разумијевање људи из окружења бившег премијера Здравка Кривокапића за тај подухват, јер за монографију нијесу потребна неке велике паре, али остали смо кратких рукава. Поменути премијер преко својих медијских сарадника и након једног разговора са њима залупио нам је врата и претходних годину дана их није откључавао. Иако имамо припремљен материјал за монографију нијесмо успјели да је штампамо, а понајвише захваљујући новим властима који нијесу имали разумијевања за тај пројекат. Изгледа да им су им били важнији медији који имају новца, па су одлучили да им додају и још. За УНЦГ није било ни цента. Ипак, нијесмо одустали од тог пројекта и очекујемо да се монографија штампа током ове године, можда већ на јесен. Људи и наши пријатељи из Српске куће су обећали да ће финансирати њено штампање, па се надам да ће новинари ускоро имати своју монографију посвећену врриједном јубилеју. Међутим и приликом прикупљања материјала за монографију имали смо бројних проблема, јер неке редакције нијесу жељеле да нам уступе податке. Брину се да их не злоупотријебимо! Због тога ће монографија садржати податке о онима који сматрају да УНЦГ нема намјеру да било шта злоупотребљава, него да жели да представи јавности податке о једном вриједном јубилеју.
ГОРАН КИКОВИЋ: Како би оцијенили рад новинара и Удружења новинара у периоду владавине Мила Ђукановића?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: Никако. Није тајна да су чланови УНЦГ већином Срби, односно наше колеге се већином тако изјашњавају. Као такво, УНЦГ је од бившег режима добијало разне етикете, таман оне које су дијелиле свима који нијесу подржавали њихову политику. Не могу рећи да су чланове УНЦГ физички прогонили, али наше колеге су биле на маргинама друштвеног и медијског живота и није ми јасно ни како смо све то преживјели. Медији који су били блиски бившем режиму, а њих је негдје око 80 одсто од укупног броја медија у ЦГ, били су недодирљиви за наше чланове, али и за руководство УНЦГ. Већина наших чланова била је на сувом хљебу, без сталног запослења, а ако је неко и био запослен сваки дан је стријепио да не добије отказ. Без имало пардона може се рећи да у вријеме ДПС сви новинари који нијесу писали по вољи те странке били су на просјачком штапу и једва су преживљавали. Неколико опозиционих медија било је недовољно да дефинише и афирмише њихов положај, али и интелектуални став да под ДПС-ом цвјета антисрпство, али и невиђена корупција и пљачка, која ће ову државу и њене грађане ојадити на дуже вријеме. Истина, новинарима који нијесу хтјели да се продају у вријеме ДПС-а, није ни данас ништа боље. Чим је изабрана нова власт са несрећним Здравком на челу, њихове кабинете почелу су да пуне новинари „Вијести“ и сличних антисрпских медија, па за нас није било мјеста. На РТЦГ-у тобож је промијењена уредничка структура и тамо су се ухљебили новинари „Дана“. Ни тамо није ништа боље за нас. Изгледа да међу новинарима важи парола да се снађу што боље, а док се не снађу кукају на све стране, а када заузму фотеље онда им је све равно до Косова и забораве на све новинарске проблеме, али и анти-ДПС ставове које су раније заступали.
ГОРАН КИКОВИЋ: Какав је положај новинара у Црној Гори данас ?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: Лош. Понекад ми се чини да су новинари као на неком стрелишту и може да их нанишани ко год хоће. Учестали су напади на новинаре и биљежи се пораст насиља према нашпим колегама. Пооштрене су казне за нападе на новинаре, али нијесам примјетио да то даје неке резултате. Поред тога и новинарска професија је на ниском нивоу. Медијима већином владају политичари или бизнисмени који на новинаре гледају као на јефтину радну снагу која треба да се жртвује за њихове интересе. Мало је медија, не знам постоји ли барем један, гдје новинарима не пале и гасе свјетла људи који нијесу новинари и којима су медији потребни за јавну манипулацију, а не за истинито извјештавање или хумано залагање за смислени јавни живот, односно критику свега постојећег и слободу медија, али и новинара као појединаца. Медијима тренутно владају примитивни политички или економски интереси и новинарство улазу у фазу сумрака гдје више нико не зна шта ће бити сјутра и хоће ли га уопште бити. У Црној Гори су већ забрањене поједине ТВ из Србије, а стављен је катанац и на руске медије, што довољни говори о суноврату у којем се налазимо. Сваком новинару који још има три чисте јасно је да живи у антиновинарском времену и да се забрањује основно новинарско правило- да се чују све стране! Данас се чује само једна страна и она сматра да је једина и права и не доводи се у питање. У таквим околностим новинари су сувишни, барем они који његују критички став према свијету у којем живе. Насупрот њима пожељни су климоглавци свих врста и подврста и они тренутно уређују већину медија у Црној Гори. О слободи нико не води рачуна и она је данас потпуно непотребна. Иако се сви на ријечима залажу за слободу медија, медији никада нијесу били тако заробљени као данас.
ГОРАН КИКОВИЋ: На крају сваког разговора питамо нашег саговорника шта мисли о часопису ”Глас Холмије”?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: „Глас Холмије“ је једини српски часопис у Црној Гори. На његовом странама налазе се сви проблеми, дилеме и трилеме које муче данас Србе у Црној Гори. Читати „Глас Холмије“ значи да се не одричеш својих митова, снова и својих предака. Могу да кажем да сам на страницама „Гласа Холмије“ сазнао нешто што до сада нијесам знао, а што није пристојно не знати. Претпостављам да није лако издавати такав часопис, али мислим да вриједи радити на њему и одржавати га у животу. Надам се да ће у наредним бројевима бити што више текстова о нама самима, ко смо, шта смо и куда идемо!
ГОРАН КИКОВИЋ: Која је Ваша порука читаоцима ”Гласа Холмије” и уопште Србима и Васојевићима и свима онима који читају наш часопис?
ИВАН МИЛОШЕВИЋ: И ја сам Васојевић, из Лијеве Ријеке, заселак Тузи. Нигдје као у Васојевићима претходних седам или осам деценија није убијана српска свијест и српско сјећање, српско име и презиме. Моје село данас је скоро исто као и прије 100 година, ако не и горе јер су га разорили тунели, Кинези и ауто-путеви. Не личи на себе, односно ни на шта не личи. Као Васојевић сам тужан због свега што се ради са Васојевићима и што се они и данас кажњавају јер су већином било за краља и отаџбину током Другог свјетског рата. Ипак, срећан сам јер међу Васојевићима и даље живи српска нада да нам мора бити боље. Стога, морамо вјеровати да ће нам бити боље, како Васојевићима, тако и осталој Црној Гори. Тешко је у то вјеровати, али нема нам друге. Ликови са старих слика не дозвољавају да заборавим ко сам и шта сам као Васојевић и да је моја обавеза, посебно интелектуална, да браним Српство како знам и умијем. Мислим да је на том путу и „Глас Холмије“, а вјерујем и већина Васојевића. У томе морамо истрајати!
