Пише: историчар Горан Киковић

Многи историјски догађаји, посебно знамените личности које их обиљежавају, сасвим разумљиво наилазе на велико интересовање читалаца, па је тако изузетну пажњу изазивају тврдње појединих квази историчара у којем се полемише и ”тврди” да Карађорђевићи нијесу Васојевићи. Како с времена на вријеме, из разних побуда и не само научне провенијенције, изађу такве оцјене, које превасходно пледирају на ексклузивност и сензационализам прије него на аргументацију засновану на провјереним и провјерљивим чињеницама из наше националне историографије, слободан сам да пренесем утемељену историјску истину о поријеклу Карађорђевића, засновану на непобитним чињеницама до којих је историјска наука дошла. Најпоузданије релевантне чињенице из историографске литературе о Карађорђевићима и Васојевићима, у којима се недвосмислено доказује да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, наводим, по сопственом избору, редом:
О миграцијама према Србији, поред Др. Р. В. Вешовића писали су о појединим братствима и многи други који ће без изузетака бити поменути у овом раду, али је у појединим случајевима било и опречних тврдњи, међу којима и у случају Карађорђевића. Анализирајући те разлине у гледиштима ипак се могло утврдити оно што је тачно.
Због неуспјелог устанка, по предањима ноје преноси Петар Шобајић, из Краља код Андријевице пресељени су и преци Карађорђеви у Србији. Према предању Кузмића из Јасеничког Мраморца, потомака Карађорђевог стрица Мирка, ,,Деда Карађорђев је дошао од Васојевића са црногорских брда“. Из Краља су се тада кренула 4 брата, па се један, коме се не зна име, населио у Биосци, у Ужичној нахији, а тројица: Јован, Радак и Митар, дођу у Шумадију.
Јован се настанио у Вишевцу, а браћа му у оближњим селима. Од њих се казују да су: Васићи, Мариновићи, Гитарићи и Сарановци. Ова братства живе у селима Церовцу, Башину Долу, Добром Долу и Селевцу, и држе да су рођаци са Ђуришићима из Краља.
Предње потврђује много других забиљешки. У спјеву „Сербијанка”, Сима Милутиновић каже за Карађорђа да је порођен Сербом Петром… Васојевич сином“, што значи да је и С. Милутиновић знао за Карађорђево поријекло из Васојевића.
У сачуваној Грамати Правитељствујушчег Сената црногорског од 21. децембра 1840. год. који је потписао сам Његош и послао кнезу Аленсандру Карађорђевићу, којом га црногорски Сенат признаје за законитог кнеза као сина врховног Вожда Георгија Петровића, о номе се у Грамати каже: ”Происходјашаго из древних кнезеји нашеји провинцији Васојевич”, што значи да се и на Цетињу знало да је Карађорђе поријеклом из ове области.
Мајка Карађорђева, Марица, била је ћерка Петра Живковића из Маслошева, у крагујевачкој Јасеници за које се такође зна да су старином из ових крајева (Катанићи из Божића код Андријевице).
На родослову Карађорђевића, на коме су се налазиле и њихове слике, стајало је записано: „Карађорђев деда, (отац Петров) Јован, родио се у Васојевићима у Црној Гори, и имао је четири брата, од којих су два остала у Васојевићима, а он са двојицом браће пресели у Србију.
Мора да је из тих разлога и Петар И. Карађорђевић, приликом женидбе ћерком краља Николе, Зорком, за старог свата одабрао војводу Миљана Вукова, јер је на питање зашто је баш њега одабрао, изјавио да га је одабрао „по јунаштву и рођаштву”.

У Краљима код Андријевице је рођен Карађорђев дјед Јован који се преселио у Шумадију. Отац Карађорђев Петар и Карађорђе су то знали па су и одржавали везе са својим братством у Краљима данас Ђурипшћи и Ђурковићи. Васојевићи су пошли у сретање Карађорђу за вријеме првог српског устанка и водили заједничку борбу на Суводолу код Сјенице. Краљ Петар, односно кнез, женећи се са Цетиња ћерком краља Николе узео је за старог свата војводу Миљана Вукова као свог рођака (племеника – Васојевића), између свих црногорских војвода. Када су кнеза Карађорђевића краљ Никола Петровић и неке војводе питали, зашто је баш Миљана одликовао том чашћу међу сватовима, он је одговорио да га је изабрао „и по јунаштву и по рођаштву”, као „војводу своје крви и племена”. Краљ Петар по казивању старијих људи, дао је новац за изградњу куће у Краљима на огњишту његовог прадједа Јована. Кућа је саграђена од камена недалеко од цркве и она је данас власништво Ђурковића, који су најближи Карађорђевићима. Односно да су Карађорђевићи Ђуришићи (Краљани, односно Ђурковићи). Краљ Петар је долазио у Васојевићима иа сахрани Војводи Миљану Вукову и његовом сину Тодору. Био је том приликом и код рођака Ђурковића у Краљима. Васојевићи су га звали једноплемеником и говорили „књаз од Србије је нашег рода”. Ово пише, између осталог, Јагош Радослав Вешовић у књизи „Племе Васојевићи”, као и многи историчари који наводе историјске изворе о постојбини Карађорђевића, а међу њима и академик Миомир Дашић у књизи „Карађорђевићи из Васојевића” и у другим списима.

Камено здање, гдје је рођен дјед Карађорђев. Кнез Петар Карађорђевић је 1883. Тодине обновио је кућу заједно са браћом Ђурковића. Зграда је прије неколико година реновирана. Краљ Александар Карађорђевић је 1925. Године долазио у Беранама, говорио на Књажевцу код Андријевице и посјетио Краље, задржао се у родној кући предака, разговарао са рођацима и мјештанима Краља. Том приликом његову добродошлицу је забиљежио пјесник Мило Вуковић:

Родна Груда лозе славне,
Колијевке Вожда дједе,
Стољећима чекала те,
Краљу славе и побједе.

Приликом одступања преко Албаније, у вријеме првог свјетског рата у Краљима су боравили војвода Живојин Мишић и пјесник Милутин Бојић. Мишић је тражио да му покажу родно мјесто Карађорђевића и кућу гдје су живјели Ђуришићи (Карађорђевићи) Ђурковићи. Милутин Бојић тим поводом је био опчињен и написао неколико пјесама.
Да су Карађорђевићи из Васојевића, односно из Краља говори и све веће интересовање његових насљедника.

На старевини, на истом мјесту, гдје је рођен дјед Карађорђев, кнез Петар Карађорђевић је 1883. године обновио кућу која се и данас налази у Краљима. Односно у њој сада живе потомци Карађорђевића, Ђурковићи.

У разговору са Милутином Ђурковићем, сликарем, сазнали смо да је на зиду камене зграде Центар за културу из Андријевице подигао спомен обиљежје на коме пише: „На путу за Цетиње, маја, 1883. године кнез Петар Карађорђевић је за три брата Ђурковића, претке своје лозе дао новац за изградњу ове куће”, Краље маја, 1995. године.

Траје историја и прича о Карађорђевићима из Краља. Живо је сјећање које потврђују документи, књиге, народна поезија. Његови потомци често долазе у Васојевиће, у Краљима код своје браће Ђурковића и Ђуришића. Долазио је и принц Томислав Карађорђевић 1996. године када је био на освећењу манасгира у Лијевој Ријеци. Све је то дио овог светог здања на заравни у Краљима, наше слово и духовна баштина која свијетли испод Комова.

Милутин Ђурковић о поријеклу Карађорђевића: ” Карађорђево поријекло је из Краља, многи људи из различитих племена и братстава са ових простора су својатали и сматрали да су Карађорђевићи њихов најближи род, али постоје многа казивања угледних личности а једна од најзначајнијих личности је Његош који посвети ”Горски вијенац праху оца Србије -Вожду Карађорђу”.
Обраћајући се кнез Александар први Његошу да му изда грамату о његовом поријеклу- Карађорђевом. Његош му одговара да Вождовог поријекло потиче из провинције Васојевићи.
Много прича је кружили о пореклу Карађорђевића, међутим зна се из старе приче да је Карађорђев деда Јован, рођен, овдје у Краљима од оца Радула Ђиришина- Ђуришића шире Ковачевића и да је имао још три брата.
Јован се са својим једним братом, одселио преко Метохије за ужички крај а потом за Шумадију, два брата су остала у Краљима и осталим браственицима који су се дијелили на трбушчиће.
Ова два брата која су најближа Вождовој лози су прихватили презиме Ђурковић други су Маријановић, Мартиновићи, Станић, Оташевић, Брадић Јојић.
Ово су све Ђуришићу који живе у данас у Краљима, Краљским Барама и на Полици код Берана.
Први контакти са вождом су остварени на Суво Долу, Ситној луци и многим другим бојевима гдје се Вожд, сусретао са Васојевићима и потврђивао своје порекло из Васојевића и Краља.
Дирљив сусрет је био када је кнез Петар,доцније краљ Србије и Југославије Петар Карађорђевић, као ненајављени гост бануо у кући мога прадеде Јована Ђурковића 1883. године и казао да долази по препоруци важне личности са ових простора који му је дао препоруку да преконачи у кући Јована Ђурковића у старој брвнари у Краљима на Селини и представио се под именом Петар Мркоњић и да путује за Стару Црну Гору.
Сјутра дан када је кренуо према Цетињу поздравио се са мојим парадедом Јованом и чврсто му обећао да ће помоћи Јовану и његовој браћи Милоњи и Ивану да сазидају камену кулу Ђурковића – Карађорђевића и казао сазнаћете ко вам је помогао,затим није дуго потрајало дошла је група од 30 мајстора и кула је завршена од априла до Димитрова дана 1883. године и то је једна од првих кућа, а можда сигурно и прва у Васојевићима изграђена од камена.
Да напоменем, постојала је посвета, које подигао ту кулу и зашто, али је у Првом светском рату украдена из куле и продата једном трговцу у Плав. Овај је то продао, једном златару у Пећ радило се о златној посвети.

Ми овдје у Краљима,поготову Ђурковићи и Ђуришићи,вјечито смо били везани за Карађорђевиће и у свим ратовима од Брегалнице до Куманова, Битоља, Прилепа, преко Косова и Метохије, до Скадра и Солунског Фронта.
Наши су прец на смјену носили свог краља када је био рањен, ако би други ако не Васојевићи, јер је то и Краљ Александар Карађорђевић,тражио и у тој групи који су га носили били су два Краљанина и најближа рођака Миливоје Ђуришић и Алекса Ђурковић.
Има и доста епских пјесама о Вождовом поријеклу и одласку у посјету Васојевићима, свом старом завичају и поријеклу, којег су увек потврђивали. И краљ Александар, када је пролазио 1925 кроз Краље, казао је станите хоћу да се напијем воде у старом завичају.
И принцеза Јелисавета Карађорђевић је долазила у своју и нашу кулу у Краље, кула стоји постојано овдје у Краљима на Селини и у току је њено реновирање. Даби гост и туриста могао да се одмори и освјежи се чашицом Краљске шљиве, имало би доста да се дода уз ову причу али ћу завршити са стиховима Мила Вуковића:
” Родна груда лозе славне,
колијевко Вожда дједе,
Столећима чекалате,
Краљу Славе и Победе”.-Звршава своју причу на Васкрс 2022. Наш саговорник Милутин Хари Ђурковић.

О Вождовом поријеклу из Краља разговарали смо и са Михаилом Миканом Перовићем ,писацем и хроничарем Краља који нам је рекао следеће: ”На заравни испред цркве налази се бронзани споменик вожду Карађорђу, вођи Првог српског устанка и родоначелнику династије Карађорђевић, чије поријекло се везује баш за Краље. Овдје је рођен Карађорђев дјед Јован Ђуришић који се са сином Петром Карађорђевићем преселио у Шумадију. Породица је стално одржавала контакте са својим братством, а Васојевићи су за вријеме Првог српског устанка са војском пошли у сусрет Карађорђу и водили заједничку борбу на Сувобору код Сјенице. Према казивању старијих људи, Краљ Петар Карађорђевић често је долазио у Краље, а током једног боравка дао је новац за изградњу куће у селу својих предака, данас познате као куле Ђурковића.

Запис нам је оставио и познати књижевник и пјесник Ратко Делетић,који саопштио следеће: ”На заравни поред школе 1996. године подигнута је бронза, запис у камену, на коме пише: „Вожд Карађорђе 1762-1817. година”. Вожд на својој родини, у Краљима испод Комова. Простор спојен са витештвом и поезијом. Чекао је Вожд стољећима да дође у родне Васојевиће. Кренуо је био у вријеме првог српског устанка 1804. године и дошао са својом војском до Сјенице. Васојевићи су пошли у сретање Карађорђу и заједно са њим водили борбу у сјеничком крају против Турака. Даље Карађорђе није могао ирема родној груди испод Комова, прилике и борбе тражиле су да се врати са војском у Шумадију. Али је послао своје војводе Хађи Продана и Анту Богићевића да донесу Барјаке Васојевићима у знак заједничке борбе против отоманског царства. Устали су тада сви Васојевићи и сва Брда камена (тврда), заправо, сва Црна Гора. Од зеленог Лима до сињега мора”, како народна пјесма каже. О Карађорђу и данас се пјевају пјесме. Он је постао синоним слободе и борбе против зла. Написан је знатан број романа, књига, стихова, хроника, томови историје о Карађорђу. Са усхићењем и дивљењем писао је о њему и Петар ИИ Петровић Његош у „Горском вијенцу” и другим дјелима:

Само име Карађорђе,
Кад Србину на ум дође,
Запламти се крв у груди,
Јуначко се срце буди.

„Карађорђе је и данас жива слика у Васојевићима. У селу Краље поред цркве и школе подигнута је спомен биста Карађорђу Петровићу. Видовдан је прослављен свечаније него икада раније. У присуству великог броја грађана и бројних гостију, међу којима
и делегација из Орашца код Аранђеловца, открила је споменик вођи првог српског устанка, Карађорђу. „Горостас Карађорђе, син Петров и унук Јованов”, рекао је поред осталог, откривајући споменик др Милија Зечевић професор и декан факултета за
Менаџмент у Београду, „рођен је 1762. године у селу Вишевцу у Шумадији. Карађорђев дјед Јован рођен је у највећем српском племену, Васојевићима, у Краљима. Та истина уграђена је у родослов Карађорђевића, а владика Раде, пишући Александру Карађорђевићу, приликом потврђивања грамате о његовом признању за кнеза, потврђује да је дјед вождов из васојевићког краја. Он је био стожер око кога се окупљао цио српски род”. На крају говора Зечевић се заложио да откривање овог споменика буде први допринос јединству држава Југославије, вјечне заједнице Црне Горе и Србије, изражавајући жељу да Шумадија и Васојевићи буду и даље стубови јединства у држави Југославији, у којој ће млада покољења живјети у прогресу и просперитету.

Освештање споменика обавио је Игуман манастира Ђурђеви Ступови, Никодим. Присутне је у име СО Андријевица поздравио предсједник Шћепан Драговић, а у име мјесне заједнице Краље Данило Мартиновић и у име мјесне заједнице Орашца предсједник Драгослав Вешовић, који је, поред осталог истакао да ће се у знак повезивања Вождове дједовине и шумадијског краја у којем је започео устанак
против Турака, оваква биста идуће године подићи и у Орашцу. У богатом културно-умјетничком програму учествовао је и КУД „Орашац”, хор основне школе из Берана. Првак Народног позоришта у Београду, Марко Николић, казивао је драму „Вожд”, а глумац Црногорског народног позоришта, Драган Рачић, годинама мјештани Краља одржавају везе са Карађорђевићима у Орашцу. Такође из Шумадије, сваке године долазе Карађорђевићи у Краљима.
Говорио је стихове из „Горског вијенца” о Карађорђу и Косову. Игуман манастира Ђурђеви Ступови, Никодим, казивао је уз струне гусала епске стихове о Карађорђу и Првом српском устанку”, биљежи, између осталог „Побједа”, од 29. јуна 1996. године.
Све је утонуло у мир, у историју. Народ испунио зараван испред споменика и цркве. Чује се одјек манастирског звона, а са Комова зрака сунца обасјава сав простор. Креће се црногорско коло и пјесма:

Васојево племе славно
Испод Кома чекало Ше
Дични сине рода своТа
Вождс славе и слободе…

На пољани слободе стоји Вожд. Сав од бронзе, стоји испред свога племена. Чини ми се да из ових крајева није ни одлазио. Он је вјечно овдје. Жива ријеч. Истина, симбол слободе и опомене. И данас као увијек говори се о Карађорђу у Васојевићима и држе његове слике на зиду у свакој кући. Народ који се ничега не сјећа нема ништа. Нас је сјећање и памћење одржало. Карађорђа је родила слобода. Он је остао наше духовно буђење и чест. Оно што нам је требало за опстанак од Косова имали смо, а то је народна поезија и духовности. Вожд је био наша судбина, судина Васојевића, Црне Горе и читавог српског народа. То се и данас показало у Андријевици, у Краљима, читави Васојевићи су дошли на откривање спомен-бисте „Војводи своје крви и племена”, како је једном приликом рекао краљ Петар И Карађорђевић.Он је био и остао наша највећа стварност. Драма нашег живота, епска поезија.

У комским горама са крстом се служи а са Карађорђем живи, и само у тој свјетлости разумљива је судбина Васојевића и њихов живот. Данас се Карађорђе вратио на дједовину, у постојбину својих предака, у родне Краље. Оживјела је историја, једно вријеме. У свом завичају смирио се Вожд. Ово је час историје. Све је на почетку. „Да витеза сустопице трагичејски конац прати…” У Карађорђевом лику је фатални знак наше судбине, писао је Његош. Тако и овдје данас у Краљима, завичају Вождовом, чисто је небо, сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између свега су људи – витезови чија смрт је страшна и у исти мах зеличансгвена. Карађорђе је наша драма, Извиискра рода славјанскога. Траје и остаје под овим Комским небом које је испуњено миром и тишином.