Пише: Горан Киковић,главни и одговорни уредник часописа ”Глас Холмије”

Краље као мјесни центар са селима: Сјеножета, Гњили Поток, Трешњевик, Обло Брдо, обрађивали су и писали многи аутори, од проте Милоша Велимировића, др Радосава-Јагоша Вешовића, књижевника Ратка Делетића, хроничара и писца Михаила-Микана Перовића и други писци и хроничари.

Наш саговорник Михаило Микан Перовић ,писац и хроничар о овом историјском мјесту каже: ”Краље се простире с обје стране Краштице, лијеве притоке Лима окружене превојима Рудог Брда, Лисе, Трешњевика, Милановца, на надорској висини од 800 до 1500 м. Кроз село пролази регионални асфалтни пут 15 км који повезује Андријевицу са Матешевом и Подгорицом. Пут је изграђен у вријеме књажевине Црне Горе 1910. Године.

Краље је било насељено још у средњем вијеку. По турском попису скадарском тефтеру из 1485.године звало се Глуди ( Глоди), са тридесет кућа. Ово је најстарији писани извор о селу (Академик проф. др Миомир Дашић).

Према једном предању Краље је добило име по неком братству српског имена Лужани које се звало, Краље. По предању које је записао др Радосав-Јагош Вешовић у својој књизи ”Племе Васојевића” штампана 1935.
”Ово је земља Краљева Немањића, овдје су се одмарајући, почивали у вријеме краља Милутина када су одлазили у лов на Комове”.

Од 1831.године Краље се налази у саставу Црне Горе, не плаћа порез Турцима, већ Владици Раду. Послије поаре Омер паше Латаса, дефинитивно је било ослобођено 1851. Но, послије тога водили су се бојеви са Турцима, приликом ослобођења Колашина 1859. године, бој на Рудешу (Будимља 1862.), ратова од 1876-1879. Бој на Буковој пољани и Морачи 1877. год.када су сва села у Васојевићима била попаљена, али не и поробљена од стране Турака.

Као трагови некадашњег живота у Краљима је, Старо гробље, које се налази на једној равни према поду Лекића, то је уствари Равно Краље, затим ”Мацурска кућишта”, изнад Сјеножета, Мацурски пут. Топоними као Вјетрошевиће, Раздоње, Миљевац, Козалак и друга су српског поријекла.

Краље је увијек било са одређеним централним функцијама за села у сливу Крштице. Спада у села андријевачке котлине, која су позната по земљорадњи, сточарству и воћарству. Главни катуни су: Љубаштица и Љубин. Села су повезана путевима, електрифицирана, имају локалне водоводе, уведени су телефони.
Становништво Краља, смјештено на географско-историјској вјетрометини, одолијевало је нападима Турске, Аустроугарске монархије, Њемачке и Италије. Борба за опстанак је била императив живота свакога Васојевића који је генетским кодом преносио својим насљедницима насушну потребу за слободом и враћање својој православној вјери. Сиромаштво је натјерало многе младе из овог краја да, након ратова крену у другу, битку, битку за преживљавање, селећи се у далеке крајеве, радећи разноврсне послове. Уочи балканских и Првог свјетског рата највише је било економских емиграната који су у групама одлазили најчешће у Србију и Америку, који су биле синоним за бољи и срећнији живот.

Миграција становништва овога краја из економских разлога прије Другог свјетског рата ишла је углавном према Србији, нарочито према Метохији. У последњем периоду углавном према Србији и већим црногорским градовима се селе млади људи. Од седамдесетих година 20. вијека млади одлазе у иностранство на привремени рад и боравак, углавном по Европи, најчешће у Њемачку, Аустрију, Француску, а највећи број мјештана Краља своје ухљебљење пронашао је у Данској у којој данас живи већ трећа генерација, од којих је већина одлучна да тамо остане трајно.
Братства насељена на подручју Краља су : Алетићи, Алексићи, Брадићи, Ђуришићи, Ђурковићи, Јојићи, Оташевићи, Мартиновићи, Зоњићи, Лабовићи, Перовићи, Лекићи, Нововићи, Мирчићи, Станисавићи, Ђуровићи, Кастратовићи, Драгојевићи, Гојковићи, Арсовићи, Ђекићи, Ивановићи, Мимовићи, Илинчићи, Вукићи, Рајовићи, Милићевићи, Миловићи, Тајићи, Шеклери из Рињке, Кокићи из Далмације, Ђековићи из Присоје, Вулевићи из Трешњева, Раденовићи из Плава, Пешићи из Берана. Краље, као и читава географско просторна област Васојевића су извориште писмености.
Како се у ранијем периоду до и непосредно послије Другог свјетског рата становништво бавило сточарством и земљорадњом-ратарством узгајући кукуруз, пшеницу, раж, јечам. На ријеци Краштици и потоцима постојало је око 30 млинова-вођеница, које су биле нека врсте индустрије, уз тежак рад дању и ноћу. Углавном су скоро све срушене, зарасле у коров, јер их је точак цивилизације прегазио. Остали су у сјећањима њихови називи. Власници, удионичари(редовници), многе анегдоте. Оне су биле извор живота.

Краље, као и читава географско-просторна област Васојевића су извор опште писмености. У временима бременитим када је било тешко опстати на овим просторима је основана школа за описмењавање која је радила при манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама. Прва приватна световна школа у Краљима је почела 1857.године она је друга у Црној Гори послије Цетиња 1831. године. У засеоку Обор на имању-у кући Јована Алетића. Иницијатор оснивања школе која је у почетку имала 3, а касније 22 ђака, био је Велимир Велимировић, зет Алетића, отац проте Милоша Велимировића, писца првог романа у Црној Гори ”Паћеник”, ”Живот на Лиму”… Овај роман је објављен 1895. године, као други дио етнографског списа ”Село Краље” из пера Проте Велимировића.

Школу су сељаци сами издржавали. Као учитељ краљске школе помиње се Петар Вулић из Божића, који је извјесно вријеме боравио у Србији и Русији, школовао се, па чак учествовао у Кримском рату. Милош Велимировић, један од првих ученика написао је да су школу похађали: Мићо Головић, из Дробњака, Радован Лекин, Милан Новичић, Шћепан Поповић, Милош Радуновић, Раде Пешић, Радован Алетић, Ђорђије Армуш, Саво Чукић, Милош Кастратовић, Гавро Вуковић.

Краљани су поред одлучне борбе за слободу и опстанак на поткомовском простору, нарочито пажњу посвећивали унапређењу квалитета животних услова и друштвеног стандарда од изградње: цркве, школе, омладинског дома, спомен дома са завичајним музејом, капела у Краљима, Гњилом Потоку, електрофикација, увођење телефона, водовода, изградња и асфалтирање путева, спортских објеката, мостова и других садржаја

Већина објеката је подигнута углавном средствима и радом грађана. Краље је временом постајао културни центар овог подручја. Поштујући традицију својих предака подигнуто је више споменика. Који подсјећају на једно вријеме и обавезу његовиња славне прошлости.
На Видовдан, 28. јуна 1996. године откривен је споменик-биста вођи Првог српског устанка Карађорђу, спомен плоча на кули Ђурковића, у знак сјећања на Петра Првог Карађорђевића који је 1883. године на путу према Цетињу посјетио Краље, родно мјесто својих предака и дао прилог да се кула од 12 соба направи. Плоча је откривена 1995. године. Спомен-чесму на Трешњевику, народним херојима Милићу Кељановићу, Михаилу-Љуљу Стојановићу, 1990. године, аутор споменика, је архитекта Радосав Зековић.
Споменик српским војницима из 1915. на краљском гробљу, 2005. године авион ”Јастреб” постављен у знак сјећања на пилоте из Краља ”Југословенског ратног ваздухопловства”, 2006; Спомен плоча на згради Основне школе , откривена 2007. године, у знак обиљежавања више од вијека прве школе у Васојевићима и друге у Црној Гори ”довољно за вјечну лучу знања”; више спомен чесми у Краљима, Гњилом Потоку, Сјеножетима, Облом Брду и Трешњевику, у знак сјећања на угледне Краљане ; славолук-капије на краљском и гњилопоточком гробљу.”-истиче за наш часопис Перовић.

У новијој историји српског народа није познат ни један историјски догађај, значајнији, а да Краљани нијесу биле вође, носиоци и учесници у борбама за национално ослобођење, као борци, високе војне старјешине, народни хероји, генерали…
Немерљиви допринос давали су и дају и данас на пољу науке, као академци, професори универзитета, на пољу културе као истакнути књижевни ствараоци, сликари, вајари, филмски умјетници, режисери, редитељи, сценаристи, као и угледне дипломате, привредници, спортисти и спортски радници препознатљиви на ширим прсторима.
У завичајном музеју изложене су хиљаде археолошко-историјских експоната, докумената и фотографија, књига завичајних етно предмета, повеља, диплома, захвалница Мјесној заједници, Омладинској организацији, Извиђачкој организацији основаној 1956. године, као јединој на сеоском подручју на простору Југославије, чијим дометима се тешко могу похвалити и знатно већа мјеста. За Краље књижевник Ратко Делетић, записа:
Краље, светилиште, храм!
”Ово мјесто је светилиште, зора, слобода. Овдје се човјек са сунцем рађа, живи и траје под Комским звијездама. Нигдје не траје људска ведрина, непосредност и топлина као овдје. Краље је историја”.

О Краљима код Андријевице пише и ово:

Црква Вазнесења Господњег у Краљима

Често се каже за Краље, “ни мањег мјеста ни више јунака”. Одавде, из средишта Горњих Васојевића, потекли су многи јунаци, виђене харамбаше, стотинаши, перјаници, барјактари и ратници, народни прваци и духовне личности. Средином 19. вијека овђе је основана и прва школа у читавом крају, па је тако Краље постало значајан образовни центар Васојевића.
Мјесто на ком се сада налазите већ вјековима је саборно мјесто народа са ових простора, који су се сакупљали испред цркве како у тешким и судбоносним данима, тако и у прославама и весељима. Црква Светог Вазнесења Господњег подигнута је 1904. године, уз старо сеоско гробље, на мјесту старе цркве која је спаљена 1877. године, када су у сукобима са Турцима страдала сва села овог краја. Претходна грађевина била је брвнара, какве су често подизане у овим крајевима, као привремено решење у тим бурним и несигурним временима. Нова црква, једнобродна грађевина са куполом, саграђена је заслугом јеромонаха Јосифа Лекића и прилозима мјештана о чему свједочи и натпис изнад западног улаза храма. Цркву је иконописао Василије Ђиновски, један од најзначајнијих сликара књажевине Црне Горе. Посебну пажњу привлачи портрет приложника са његовом задужбином, смјештен у наосу храма, као значајан и риједак примјер презентовања ктитора.

На заравни испред цркве налази се бронзани споменик вожду Карађорђу, вођи Првог српског устанка и родоначелнику династије Карађорђевић, чије поријекло се везује баш за Краље. Овђе је рођен Карађорђев ђеда Јован Ђуришић који се са сином Петром Карађорђевићем преселио у Шумадију. Породица је стално одржавала контакте са својим братством, а Васојевићи су за вријеме Првог српског устанка са војском пошли у сусрет Карађорђу и водили заједничку борбу на Сувобору код Сјенице. Према казивању старијих људи, Краљ Петар И Карађорђевић често је долазио у Краље, а током једног боравка дао је новац за изградњу куће у селу својих предака, данас познате као куле Ђурковића.
У Краљима су веома поносни на мјесни Извиђачки одред, један од првих у бившој Југославији. Извиђачи Краља предњачили су у иницијативима и радним акцијама, а у Краљима су поред подизања школе, омладинског дома, електричне мреже и путева, учествовали и у оснивању Завичајног музеја. Смјештен у недавно реконструисаном простору Спомен-дома, овај јединствени етно музеј у својој колекцији посједује више хиљада археолошких и историјских експоната, старих алатки, униформи, портрета и докумената који свједоче о бурној историји и животу у овом крају. Многе од експоната донирали су сами мјештани. Посебно су значајна свједочанства из балканских и свјетских ратова, као и фотографије и записи о значајним личностима овог краја. У склопу музеја налази се и завичајна библиотека.
У самом центру Краља налази се необични експонат, авион изложен у част четири пилота ратног ваздухопловства из овог краја који су учествовали у Другом свјетском рату. Одавде потиче и пуковник Никола Лекић, први пилот са простора бивше Југославије који је 1956. године пробио звучни зид.
У близини се налази и чувена „краљска барутана“, саграђена 1899. године на 300 м2 ради чувања ратне опреме и наоружања Васојевићке војске. У овом војном магацину, већ подлеглом под теретом година, некада су се чували легендарни далекометни топови Крњо и Зеленко, који су из Краља транспортовани на планине Баљ и Сјекирицу, одакле су 1912. године тукли турске снаге дајући тако значајан допринос коначном ослобођењу. По ослобађању од Турске, барутана је постала мјесто окупљања, у коме је својевремено била смјештена школа, а потом и омладински дом, пекара и жандармеријска станица.

На википедији пише да је Краље насеље у општини Андријевица у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 228 становника (према попису из 1991. било је 279 становника).

У насељу Краље живи 172 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 37,5 година (37,2 код мушкараца и 37,9 код жена). У насељу има 70 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,26.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2003. године).

Поријекло становништва села Краље, општина Андријевица. Стање из 1903. године. Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у црногорској граници”. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

На источној страни брда Трешњевика, с обе стране реке Краштице, низ њу до Пеовца, Салевића и Присоје простире се село Краље. Оно се налази на блажим и стрмијим нагибима косе, која полази од Лисе, Трегањевика и оне косе, која полази од Штавље. Ово је село дугачко (и.-з.) један и по сахат, а скоро исто толико и широко од југа на север. Земљиште овога села све је подводно, а плави се водом из Краштице и разних поточића, који кроза њ теку. Воденица има само редовничких.
Планина је свима Краљанима Љубан, изузевши Чукане, који су се доцније доселили у Краље из Пеовца и с тога издижу на Штавну, односно на Љубаштицу.
Краље, као и Коњухе, општи је назив доста великог простора. Тај се простор дели на више села: Равно Краље, Сјеножета, Гњили Поток, Костурница, Чука, Обло Брдо и Вјетрошевице.
Краље је добило овако име, прича народно предање, што су ту били краљевски амбари Немањића, а Краштица по томе што тече кроз Краље.
У целом Краљу имају 172 куће са 1179 становника, који су од Дабетића: Делетићи, Лабовићи, Вулинићи и Станисавићи и од Ковачевића: Ђуришићи, Миловићи и Алетићи.
Краље има пет гробаља: у Равном Краљу, код црквине, на којој се сада гради нова црква посвећена Вознесењу. Мало више овог новог гробља налази се старо гробље на једној главици према Поду Лекића; једно у Сјеножетима; једно у Чуки и Гњилом Потоку и, на послетку, куће Бутрића у Шиповицама изнад Краља имају засебно ново гробље. Близу оног гробља у Равном Краљу имају два хана и државна оружница (барутана). Кроз село иде онај главни пут што води преко Трешњевика у Подгорицу.
Капетанија краљска обухвата Краље с Барама и има укупно 292 куће са 1759 становника.

Кажу да је мјесто добило име по краљу Милутину Немањићу. У књизи „Племе Васојевићи” Јагош Радослав Вешовић пише „да је ово земља краљева Немањића и да су краљеви овдје одмарали, почивали када су одлазили у лов на Комове”. Унесемо ли се у прошлост, наћи ћемо много тога од старина. О томе говоре записи, предања, приче, народне пјесме, историја. Ово мјесто је старина и давнина. Краље су предио испод звијезда. Стварност. За мене је ово мјесто светилиште, храм. Овдје су планине, шуме, ријеке, путеви названи по легендама и јунацима. Овдје су велики и славни датуми састављени од косовских војвода и краљева, од лозе Немањића. Народни епос је постао друга религија. Ми и Грци једини смо народ који вјерује својим легендама, митовима, јунацима. Све то, наравно, долази из срца. Зато је из ових крајева поникао велики број пјесника, приповједача. Овај народ је дубоко у свом памћењу, у својој историји и вјери. Краље има своју душу, небо, Комове. Овдје се живи у својој историји и духовној љепоти. Све што овдје живи гледа у Комове. Комови су наше светилиште, наш манастир. Краље су завјештање, споменик времена, историје и културе. Народ који живи на просторима Комова је свој на своме. Одређен је и вјеран је своме имену и племену. Овдје се вјечито бранила вјера и слобода. Нигдје се као овдје није пјевало, завјетовало и проклињало. На овим гробовима, споменицима, знамењима, свијетли слобода. Турци нијесу могли уништити слободу народа испод Комова. Трајала је искра наде, брањена је зора, паљене су свијеће, преписиване књиге, обављана молитва на згаришту манастира. Како пише прота Милош Велимиро-
вић у својој књизи „На Комовима” да је турски зулум у овим крајевима био превелик и да су „Васојевићи једно вријеме личили на разровано гробље”. И у тој и таквој муци истрајало се, одољело злу и патњи. На темељима старог здања саграђено је ново. Овдје се народ поново окупља, траје. Одавде се ишло ка Цетињу, према Метохији, Дечанима, Призрену и Шумадији. Овдје се поново обнавља библиотека, школа.

Црква има духовно-просветитељску улогу. Долазили су монаси од Пећи, из Дечана, са Цетиња, доносили књиге. Биле су то ријетке књиге за потребе Цркве и народа. Али смјерни игуман Јосиф Лекић послије градње цркве сваким даном богатио је библиотеку књигама, иконама. Окупљао народ код цркве, узносио молитве, вршио божију службу.

У Краљима је рођен Карађорђев дјед Јован који се преселио у Шумадију. Отац Карађорђев Петар и Карађорђе су то знали па су и одржавали везе са својим братством у Краљима данас Ђурипшћи и Ђурковићи. Васојевићи су пошли у сретање Карађорђу за вријеме првог српског устанка и водили заједничку борбу на Суводолу код Сјенице. Краљ Петар, односно кнез, женећи се са Цетиња ћерком краља Николе узео је за старог свата војводу Миљана Вукова као свог рођака (племеника – Васојевића), између свих црногорских војвода. Када су кнеза Карађорђевића краљ Никола Петровић и неке војводе питали, за-
што је баш Миљана одликовао том чашћу међу сватовима, он је одговорио да га је изабрао „и по јунаштву и по рођаштву”, као „војводу своје крви и племена”. Краљ Петар по казивању старијих људи, дао је новац за изградњу куће у Краљима на огњишту његовог прадједа Јована. Кућа је саграђена од камена недалеко од цркве и она је данас власништво Ђурковића, који су најближи Карађорђевићима. Односно да су Карађорђевићи Ђуришићи (Краљани, односно Ђурковићи). Краљ Петар је долазио у Васојевићима иа сахрани Војводи Миљану Вукову и његовом сину Тодору. Био је том приликом и код рођака Ђурковића у Краљима. Васојевићи су га звали једноплемеником и говорили „књаз од Србије је нашег рода”. Ово пише, између осталог, Јагош Радослав Вешовић у књизи „Племе Васојевићи”, као и многи историчари који наводе историјске изворе о постојбини Карађорђевића, а међу њима и академик Миомир Дашић у књизи „Карађорђевићи из Васојевића” и у другим списима.

Камено здање, гдје је рођен дјед Карађорђев. Кнез Петар Карађорђевић је 1883. Тодине обновио је кућу заједно са браћом Ђурковића. Зграда је прије неколико година реновирана. Краљ Александар Карађорђевић је 1925. Године долазио у Беранама, говорио на Књажевцу код Андријевице и посјетио Краље, задржао се у родној кући предака, разговарао са рођацима и мјештанима Краља. Том приликом његову добродошлицу је забиљежио пјесник Мило Вуковић:

Родна Груда лозе славне,
Колијевке Вожда дједе,
Стољећима чекала те,
Краљу славе и побједе.

Приликом одступања преко Албаније, у вријеме првог свјетског рата у Краљима су боравили војвода
Живојин Мишић и пјесник Милутин Бојић. Мишић је тражио да му покажу родно мјесто Карађорђевића и
кућу гдје су живјели Ђуришићи (Карађорђевићи) Ђурковићи. Милутин Бојић тим поводом је био опчињен и написао неколико пјесама.

Да су Карађорђевићи из Васојевића, односно из Краља говори и све веће интересовање његових насљедника.

На старевини, на истом мјесту, гдје је рођен дјед Карађорђев, кнез Петар Карађорђевић је 1883. године обновио кућу која се и данас налази у Краљима. Односно у њој сада живе потомци Карађорђевића, Ђурковићи.
У разговору са Милутином Ђурковићем, сликарем, сазнали смо да је на зиду камене зграде Центар за културу из Андријевице подигао спомен обиљежје на коме пише: „На путу за Цетиње, маја, 1883. године кнез Петар Карађорђевић је за три брата Ђурковића, претке своје лозе дао новац за изградњу ове куће”, Краље маја, 1995. године.

Траје историја и прича о Карађорђевићима из Краља. Живо је сјећање које потврђују документи, књиге, народна поезија. Његови потомци често долазе у Васојевиће, у Краљима код своје браће Ђурковића и Ђуришића. Долазио је и принц Томислав Карађорђевић 1996. године када је био на освећењу манасгира у Лијевој Ријеци. Све је то дио овог светог здања на заравни у Краљима, наше слово и духовна баштина која свијетли испод Комова.

НА СВОЈОЈ РОДИНИ
Запис нам је оставио књижевник Ратко Делетић,који саопшти следеће:

”На заравни поред школе 1996. године подигнута је бронза, запис у камену, на коме пише: „Вожд Карађорђе 1762-1817. година”. Вожд на својој родини, у Краљима испод Комова. Простор спојен са витештвом и поезијом. Чекао је Вожд стољећима да дође у родне Васојевиће. Кренуо је био у вријеме првог српског устанка 1804. године и дошао са својом војском до Сјенице. Васојевићи су пошли у сретање Карађорђу и заједно са њим водили борбу у сјеничком крају против Турака. Даље Карађорђе није могао ирема родној груди испод Комова, прилике и борбе тражиле су да се врати са војском у Шумадију. Али је послао своје војводе Хађи Продана и Анту Богићевића да донесу Барјаке Васојевићима у знак заједничке борбе против отоманског царства. Устали су тада сви Васојевићи и сва Брда камена (тврда), заправо, сва Црна Гора. Од зеленог Лима до сињега мора”, како народна пјесма каже. О Карађорђу и данас се пјевају пјесме. Он је постао синоним слободе и борбе против зла. Написан је знатан број романа, књига, стихова, хроника, томови историје о Карађорђу. Са усхићењем и дивљењем писао је о њему и Петар ИИ Петровић Његош у „Горском вијенцу” и другим дјелима:

Само име Карађорђе,
Кад Србину на ум дође,
Запламти се крв у груди,
Јуначко се срце буди.

„Карађорђе је и данас жива слика у Васојевићима. У селу Краље поред цркве и школе подигнута је спомен биста Карађорђу Петровићу. Видовдан је прослављен свечаније него икада раније. У присуству великог броја грађана и бројних гостију, међу којима
и делегација из Орашца код Аранђеловца, открила је споменик вођи првог српског устанка, Карађорђу. „Горостас Карађорђе, син Петров и унук Јованов”, рекао је поред осталог, откривајући споменик др Милија Зечевић професор и декан факултета за
Менаџмент у Београду, „рођен је 1762. године у селу Вишевцу у Шумадији. Карађорђев дјед Јован рођен је у највећем српском племену, Васојевићима, у Краљима. Та истина уграђена је у родослов Карађорђевића, а владика Раде, пишући Александру Карађорђевићу, приликом потврђивања грамате о његовом признању за кнеза, потврђује да је дјед вождов из васојевићког краја. Он је био стожер око кога се окупљао цио српски род”. На крају говора Зечевић се заложио да откривање овог споменика буде први допринос јединству држава Југославије, вјечне заједнице Црне Горе и Србије, изражавајући жељу да Шумадија и Васојевићи буду и даље стубови јединства у држави Југославији, у којој ће млада покољења живјети у мћру, прогресу
и просперитету.

Освештање споменика обавио је Игуман манастира Ђурђеви Ступови, Никодим. Присутне је у име СО Андријевица поздравио предсједник Шћепан Драговић, а у име мјесне заједнице Краље Данило Мартиновић и у име мјесне заједнице Орашца предсједник Драгослав Вешовић, који је, поред осталог истакао да ће се у знак повезивања Вождове дједовине и шумадијског краја у којем је започео устанак
против Турака, оваква биста идуће године подићи и у Орашцу. У богатом културно-умјетничком програму учествовао је и КУД „Орашац”, хор основне школе из Берана. Првак Народног позоришта у Београду, Марко Николић, казивао је драму „Вожд”, а глумац Црногорског народног позоришта, Драган Рачић, годинама мјештани Краља одржавају везе са Карађорђевићима у Орашцу. Такође из Шумадије, сваке године долазе Карађорђевићи у Краљима.
Говорио је стихове из „Горског вијенца” о Карађорђу и Косову. Игуман манастира Ђурђеви Ступови, Никодим, казивао је уз струне гусала епске стихове о Карађорђу и Првом српском устанку”, биљежи, између осталог „Побједа”, од 29. јуна 1996. године.
Све је утонуло у мир, у историју. Народ испунио зараван испред споменика и цркве. Чује се одјек манастирског звона, а са Комова зрака сунца обасјава сав простор. Креће се црногорско коло и пјесма:

Васојево племе славно
Испод Кома чекало Ше
Дични сине рода своТа
Вождс славе и слободе…

На пољани слободе стоји Вожд. Сав од бронзе, стоји испред свога племена. Чини ми се да из ових крајева није ни одлазио. Он је вјечно овдје. Жива ријеч. Истина, симбол слободе и опомене. И данас као увијек говори се о Карађорђу у Васојевићима и држе његове слике на зиду у свакој кући. Народ који се ничега не сјећа нема ништа. Нас је сјећање и памћење одржало. Карађорђа је родила слобода. Он је остао наше духовно буђење и чест. Оно што нам је требало за опстанак од Косова имали смо, а то је народна поезија и духовности. Вожд је био наша судбина, судина Васојевића, Црне Горе и читавог српског народа. То се и данас показало у Андријевици, у Краљима, читави Васојевићи су дошли на откривање спомен-бисте „Војводи своје крви и племена”, како је једном приликом рекао краљ Петар И Карађорђевић.Он је био и остао наша највећа стварност. Драма нашег живота, епска поезија.

У комским горама са крстом се служи а са Карађорђем живи, и само у тој свјетлости разумљива је судбина Васојевића и њихов живот. Данас се Карађорђе вратио на дједовину, у постојбину својих предака, у родне Краље. Оживјела је историја, једно вријеме. У свом завичају смирио се Вожд. Ово је час историје. Све је на почетку. „Да витеза сустопице трагичејски конац прати…” У Карађорђевом лику је фатални знак наше судбине, писао је Његош. Тако и овдје данас у Краљима, завичају Вождовом, чисто је небо, сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између свега су људи – витезови чија смрт је страшна и у исти мах зеличансгвена. Карађорђе је наша драма, Извиискра рода славјанскога. Траје и остаје под овим Комским небом које је испуњено миром и тошшном.

Милутин Ђурковић о поријеклу Карађорђевића:

” Карађорђево поријекло је из Краља, многи људи из различитих племена и братстава са ових простора су својатали и сматрали да су Карађорђевићи њихов најближи род, али постоје многа казивања угледних личности а једна од најзначајнијих личности је Његош који посвети ”Горски вијенац праху оца Србије -Вожду Карађорђу”.
Обраћајући се кнез Александар први Његошу да му изда грамату о његовом поријеклу- Карађорђевом. Његош му одговара да Вождовог поријекло потиче из провинције Васојевићи.
Много прича је кружили о пореклу Карађорђевића, међутим зна се из старе приче да је Карађорђев деда Јован, рођен, овдје у Краљима од оца Радула Ђиришина- Ђуришића шире Ковачевића и да је имао још три брата.
Јован се са својим једним братом, одселио преко Метохије за ужички крај а потом за Шумадију, два брата су остала у Краљима и осталим браственицима који су се дијелили на трбушчиће.
Ова два брата која су најближа Вождовој лози су прихватили презиме Ђурковић други су Маријановић, Мартиновићи, Станић, Оташевић, Брадић Јојић.
Ово су све Ђуришићу који живе у данас у Краљима, Краљским Барама и на Полици код Берана.
Први контакти са вождом су остварени на Суво Долу, Ситној луци и многим другим бојевима гдје се Вожд, сусретао са Васојевићима и потврђивао своје порекло из Васојевића и Краља.
Дирљив сусрет је био када је кнез Петар,доцније краљ Србије и Југославије Петар Карађорђевић, као ненајављени гост бануо у кући мога прадеде Јована Ђурковића 1883. године и казао да долази по препоруци важне личности са ових простора који му је дао препоруку да преконачи у кући Јована Ђурковића у старој брвнари у Краљима на Селини и представио се под именом Петар Мркоњић и да путује за Стару Црну Гору.
Сјутра дан када је кренуо према Цетињу поздравио се са мојим парадедом Јованом и чврсто му обећао да ће помоћи Јовану и његовој браћи Милоњи и Ивану да сазидају камену кулу Ђурковића – Карађорђевића и казао сазнаћете ко вам је помогао,затим није дуго потрајало дошла је група од 30 мајстора и кула је завршена од априла до Димитрова дана 1883. године и то је једна од првих кућа, а можда сигурно и прва у Васојевићима изграђена од камена.
Да напоменем, постојала је посвета, које подигао ту кулу и зашто, али је у Првом светском рату украдена из куле и продата једном трговцу у Плав. Овај је то продао, једном златару у Пећ радило се о златној посвети.

Ми овдје у Краљима,поготову Ђурковићи и Ђуришићи,вјечито смо били везани за Карађорђевиће и у свим ратовима од Брегалнице до Куманова, Битоља, Прилепа, преко Косова и Метохије, до Скадра и Солунског Фронта.
Наши су прец на смјену носили свог краља када је био рањен, ако би други ако не Васојевићи, јер је то и Краљ Александар Карађорђевић,тражио и у тој групи који су га носили били су два Краљанина и најближа рођака Миливоје Ђуришић и Алекса Ђурковић.
Има и доста епских пјесама о Вождовом поријеклу и одласку у посјету Васојевићима, свом старом завичају и поријеклу, којег су увек потврђивали. И краљ Александар, када је пролазио 1925 кроз Краље, казао је станите хоћу да се напијем воде у старом завичају.
И принцеза Јелисавета Карађорђевић је долазила у своју и нашу кулу у Краље, кула стоји постојано овдје у Краљима на Селини и у току је њено реновирање. Да би гост и туриста могао да се одмори и освјежи се чашицом Краљске шљиве, имало би доста да се дода уз ову причу али ћу завршити са стиховима Мила Вуковића:
” Родна груда лозе славне,
колијевко Вожда дједе,
Столећима чекалате,
Краљу Славе и Победе”.-Звршава своју причу на Васкрс 2022. Наш саговорник Милутин Хари Ђурковић.

О активностима у Мјесној заједници Краље разговарали смо са предсједником Милутином Ђурковићем,који нам је о томе казао следеће:
”Одрадили смо велики број активности у Месној заједници Краље у прошлој 2021. години што ћу поткрепити са фотографијама које много тога говоре, од одласка наше делегације из Краља на прослави Првог Србског устанка на Сретење Господње у историјском и братском Орашцу, па потом чишћење и одржавање путева. Проширење пута до десног центра Селина и Цркве Вазнесења Господњег у Краљима и припрема за асфалтирање, прослава Спасовдан слава наше цркве, дочек наше браће из Орашца.
Око, проширења пута се укључио велики број наших Краљана, Локална управа Андријевице,Епархија Будимљанско-никшићка, БОЈ Комерц, ЈПК из Андријевице ,министарство пољопривреде Црне Горе.
Наставак радова и сами финиш на систему за Наводњавање Дубокаљ за чије радове је средства обезбедили министарство пољопривреде и радови су завршени и скоро су при крају: затим реконструкција најстарије куће зидане од камена у Васојевићима куле Ђурковића – Карађорђевића, чији ће један дио бити приступачан за посјету туриста и путника намерника, који желе да посјете овај историјски Споменик средства за комплетну реконструкцију двије собе је обезбедило министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде. На шашто им се овим путем захваљујемо, затим смо урадили додатну реконструкцију моста на Краштици и обезбедили десну стопу, армираним бетоном урадили смо мост на малој Ријеци за засеок Козалац, уз учешће мјештана Локалне управе ЈПК из Андријевице и Бој Комерц неколико пропуста проширење овог пута прати и солидна соларна расвјета, као и нова мрежа која ће заменити стару ограду на Селини као и заштитне банкине на критичним мјестима и још доста интервенција је било око насипања локалних и некатегорисаних путева у МЗ Краље.
Ових дана очекујемо и асфалтирање до мјесног центра Селина и наше цркве као и насипање путева који нијесу завршени прошле године.
Што се тиче културних активности Ја и Микан Перовић,припремамо монографију о сликарима и вајарима из Краља, и дошли смо до броја 40. што би нам завиделеи много већи градови. Надамо се да ће бити лијепа прича односно Монографија о сликарима и вајарима који су оставили вриједна дјела свом завичају. Ово су активности за које треба доста времена и новца, воље, снаге и ентузијазма, за којег нема пара да се може платити. Али Нека остане младима да знају нешто више о свом завичају, зато ово све и радимо, да се у будућности подсјете, да је неко мислио на њихов љепши живот и бољу будућност. -истиче за ”Глас Холмије” Милутин Хари Ђурковић,предсједник МЗ Краље.

Потом смо посјетили брачни пар Нина и Љубинку Мимовић и са њима разговарали како се данас живи у Краљима.Они су конфор у Лондону замијенили за ово лијепо поткомовско село,које поред свијетле и јуначке историје и традиције има и природне љепоте.

Посјетом Краљима код Андријевице на Велику суботу 23.априла 2022. Обишли смо и попили пиће у ,”Дубиригу-Перовића,”гдје нам је домаћин био публициста и члан Издавачког савјета Глас Холмије Михаило Микан Перовић,близак рођак власника овог прелијепог етно ресторана Маријана Перовића.