ДРУГЕ вечери манифестације „Дани Светог Василија“ која се одржава у Никшићу представљена је у сарадњи са Матицом српском-Друштво чланова у Црној Гори фототипија часописа „Уметност“ бр. 27/28 (1971) посвећено одбрани Капеле на Ловћену. У програму су учествовали проф.др Драго Перовић и проф.др Виктор Савић.

–Ова фототипија је суво злато за српски народ у Црној Гори – оценио је професор Перовић.

Он је додао да је намера овог забрањеног броја Уметности била најљудскија – спасење од заборава оног човека који је запамтио све од пре Косова, Косова и после Косова, и који се сећањем на будућност винуо и у наше време и тиче нас се, и погађа.

– Намера уредништва на челу са Лазаром Трифуновићем била је озарена и осведочена јасном свешћу да ће о томе ко је био у праву око капеле на Ловћену одлучивати будуће генерације у које спадамо и ми. Отуда је овај број Уметности један од најрепрезентативнијих примера једне дводеценијске расправе у којој се једна страна ослањала само на једну политичку одлуку пре почетка саме расправе, а друга страна изнела безброј научних, стручних, људских и аргумената против те политичке одлуке. И опет је било, као и увек, и данас, онако како је политика политикантски и са скривеном намером одлучила. Сабирањем у једном часопису једних и других текстова без промене једног слова извештаја, одлука, закључака, песничких израза, интервјуа, писама читалаца, сведочи нам о високо интелектуалном интегритету уредника, о савесној свести тих људи који су се подухватили нимало лаког посла, о њиховом изузетно естетском чулу, њиховој модерности који су кроз овај часопис на неки начин надописивали Његошеву поезију. А поезија као што знамо, не трпи никакве низине. Она је, напросто, нешто што тражи уздизање. Са овим надописивањем Његошеве поезије они су се заложили за једну фундаменталну истину и за једно критичко мишљење –за живот будућег века. Ово је сад часопис који никоме не суди, него само бележи и чува од заборава истину за неку бољу будућност неке истиноносније и истиноверније људе. У то време када сам ја био још у мајчиној колевци 1971. године, уопшште се није знало ко је и када са каквим оправдањем донео одлуку о замени заветне Његошеве капеле са маузолејем, као да капела сама по себи није већ маузолеј. Исто тако то идеолошко политиканство је вешто прикривало критеријуме у којима су изабрали Мештровића за аутора као и укупну цену коштања читавог тог подухвата. Бежали су и нису одговарали уопште на питања о урушавању ловћенског светионика, бежали су од, наравно, читаве претходне традиције, историје и много тога другог. Ради се, дакле, о једном часопису –расправи, која је овде приложена у свом хронолошком дводеценијском трајању од почетка до краја од 1952. до 1971.године – подсетио је Перовић.

Он сматра да се на основу овог јединственог часописа може да се напише не само општа историја постњегошевског времена, него и српско-црногорско-југословенска историја од 1971. па до 2022.године.

-То што имамо данас у Црној Гори, Цетињу, Никшићу имали смо и тада али то нисмо видели. Овај часопис је једна бесмртна и посмртна историја и мартиологија косовског и ловћенског тајновидца. Ко то не познаје не само, тврдим, да не познаје самога себе, него, сигуран сам, нема ништа са самим собом. Ова фототипија је међу нама да нас подсети на велики аманет, велики задатак, да ми овде сабрани светлошћу Светог Василија из својих срца и душа на својим рукама и раменима вознесемо цркву Сетога Петра до гроба који јој се моли већ педесетак година – закључио је Перовић.

Професор др Виктор Савић осврнуо се на одлуку ондашњег комунистичког режима који је забранио часопис, када је са места уредника главног и одговорног уредника морао да одступи Лазар Трифуновић, који је преузео пуну одговорност на себе.

– Све што је уследило –репресија од стране комунистичке партије преузео је на себе како би све своје сараднике заштитио. У његовом тиму био је и Дејан Медаковић – навео је Савић. – Када човек размишља о бишој Југославији онда она изгледа као компактна и хомогена држава у којој је све било идеалистички, идеално, савршено и чисто. Међутим, у времену од 1961.до 1971. десио се прогон српског песништва. Када је 1964. Миодраг Мија Павловић издао Антологију српског песништва од 13. до 20.века и на почетку своје књиге ставио Светог Саву, због тога је следећих годину дана вођена полемика у дневној штампи где су се смењивали разни идеолози и комесари тог времена који су осуђивали његов поступак зашто уводи Светог Саву, илустративно је професор Савић приближио то такође, по српски народ, сурово време.

Извор: новости