Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Пас!

Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Другог дана празника одшетала сам са својим псом до пијаце, купила сам зеље, и јагоде, и буковаче, и младе кромпириће. Моја куца ми је упетљавала поводац око кеса, ишла је испред мене скоро ме споплићући – час с једне, час с друге стране, и вукла ме је, и задржавала ме је код сваког дрвета, и по некој својој логици вртела ме је око бандера. Подвикнула сам јој нервозно неколико пута, и некако смо стигле до куће, и опет сам јој подвикнула да се смири кад сам јој одвезивала поводац и док сам спуштала упетљане кесе, отечених прстију.

Помислила сам да бих могла некога да позовем на ручак. Капама са буковачама, кромпирићи и парадајз. Али, обе сестре су ме откачиле. Сви моји пријатељи су били ван града. Кумови се још увек нису вратили из Шпаније, другарици сам послала поруку, али није ми одговорила, комшије су биле у викендици, мами је позив стигао прекасно – већ је била ручала.

Бар тог поподнева била сам особа каква мој пас мисли да јесам

Капама је била изврсна – жали боже што сам је јела сама, али забављала сам се кратким клиповима на Инстаграму, гледајући смешне људе, и куце и маце, и посластичаре… Онда сам завршила ручак, и спремила кухињу, и прострла опрани веш, и небо се на секунд засенило облацима. Скувала сам кафу, и отворила компјутер да завршим оно што сам још јуче започела, пажње расуте на све стране света. Ставила сам наочаре, и онда, онда ми је пришла моја куца и шапицом ме нежно тапнула по нози.

Њене прелепе блиставе очи, мала зачуђена њушка, и реп налик бриску, који се мрда у невероватној срећи што је ту, поред мене.

Одједном, нешто ми је проболо срце.

Помислила сам како је она увек ту, и кад су сви ту и кад никога нема, како је ту та њушкица, и те очи, и та шапица, и тај репић. И како сувише често то њено драгоцено присуство само подразумевам. Како јој никад нисам рекла – хвала.

И онда сам клекнула на под, и пољубила ту малу шапу. И онда ми је донела лоптицу. Бацала сам јој лоптицу, и играле смо се жмурке, и прескакала је преко мојих ногу, и причала сам јој, и гледала ме је с великим интересовањем, померајући своју паметну главицу као да се чуди, и као да се слаже, и као да ме ништа не разуме, и чак и кад ми је досадило, наставила сам да се играм с њом, да јој звиждућем, и да пљескам рукама лежећи на поду, док ми је она у неизмерној радости грицкала косу и наочаре.

Посао сам оставила за касније.

Бар тог поподнева била сам особа каква мој пас мисли да јесам.

Дивно смо, мој мали пријатељ и ја, провеле други дан празника.

И ако овде има слоцвних грешака, да знате да је куцала по тастатури заједно са мном.

Извор: блог “То сам ја”

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ЗАШТО СЕ СВЕ ОВО СРБИМА ДЕШАВА: Долази Јованка да опали Титу шамарчину!

СРПСКИ СТАВ: Резолуције против суверених и одлучних!

ОД КОТОРА ДО АМЕРИКЕ: Српски кетман!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

mandic-6

АНДРИЈА МАНДИЋ ИЗ ДОЊЕ ГРАДИНЕ: Учинићемо све да се не подржи Резолуција о Сребреници и да се ДПС не врати на власт!

srebr

ВУК КОВАЧЕВИЋ: Имају и Срби мајке Сребренице!

aleksandar-vucic-8-670x447

ШТА САД, МОНТЕНЕГРИНИ ОЧЕКИВАЛИ ПРЕТЊЕ ОД АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА: Предсједник Србије сааопштио да нема шта да саопшти Црној Гори!

dobrila

ДОБРИЛА КУКОЉ, ПРЕЖИВЈЕЛИ ЛОГОРАШ ЈАСЕНОВЦА: Доња Градина – највећи град мртвих!

igre

УЛЦИЊ: Одржане васкршње игре!