Српска православна црква и верници данас славе Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се онда бацају у текућу воду.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Славни светитељ родио се у кући богатих родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.
У то време, цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића.
Он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Свети Ђорђе посечен је 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин. Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона. Према веровању, на данашњи дан се срећу зима и пролеће.
Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се онда бацају у текућу воду. Верује се да венчић, као својеврстан симбол, укућанима доноси здравље, а пољу берићет, штити од урока, дарује плодност, враћа љубав.
Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима. Роми традиционално славе Ђурђевдан као један од највећих празника који симболише долазак пролећа. Празник је радости и весеља, а испуњен је и бројним обичајима.
Секу се врбе и онда се оне стављају на куће. Деца углавном долазе увече и скидају те венчиће. Венац украден са девојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.
