Војска Краљевине Црне Горе је убрзо, под аустроугарским и италијанским притиском, била приморана да се повуче из Скадра, који је припао новоформираној Албанији. План краља Николе и његових војсковођа је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање војске, првенствено због конфигурације терена је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након ослобађања ових мјеста. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Снаге Краљевине Црне Горе нису успјеле у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања за турски гарнизон смјештен у самом Скадру.
Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са снагама краља Николе трајало је тек неколико дана, јер ће се комплетне српске трупе под притиском великих сила повући са положаја које су до тада ослободили.
Двије војске изгубиле су око 10.000 војника током опсаде Скадра. Есад паша је крајем априла предао кључеве града, а већ у мају на захтјев великих сила Скадар је препуштен Албанији.
Министарски савјет Краљевине Црне Горе је, упркос забранама упућеним од стране великих сила, молби Министарског савјета Краљевине Србије, одлучиo да се Скадар мора ослободити, па је тако већ 14. априла наређено опште бомбардовање Скадра, које траје наредна четири дана. Паралелно с тиме, с Есад-пашом Топтанијем вођени су преговори о предаји. Већ 21. априла, Есад-паша је изнио службене услове предаје Црној Гори. Два дана касније, на Скадарском језеру, потписан је споразум о предаји Скадра. Сутрадан, 24. априла, црногорске трупе, предвођене престолонасљедником Данилом, ушле су у Скадар. Те вечери Есад-паша Топтани свечано је предао кључеве тврђаве принцу Данилу. Есад-паша пропуштен је с почастима и свим наоружањем, осим тешких топова и исплаћено му је 10.000 фунти стерлинга. Тако је сачувао војску и стекао подршку Србије и Црне Горе за проглашење властите албанске државе у дијеловима неокупираним од савезника, насупрот влади у Валони. Есад-паша је с 25.000 људи под оружјем кренуо ка југу, у Тирану, и тамо се прогласио владарем Албаније. Његове јединице евакуисали су бродови грчке ратне морнарице. Када је Есад-паша прошао кроз капију и по изласку стао пред престолонасљедника Данила коме је предао кључеве града, након чега је, „на историјском Мрњавчевића граду”, спуштена турска, а постављена црногорска застава са двоглавим бијелим орлом. Генерал Јанко Вукотић је наименован за војног, а Петар Пламенац за цивилног гувернера Скадра. Прокламација престолонасљедника Данила становницима Скадра прочитана је 26. априла. Прокламација почиње ријечима о ослобођењу од турског јарма, а јамчи обичаје, вјеру и сигурност. Престолонасљедник Данило је упутио проглас на српском и албанском језику у којем посебно истиче „да су Црна Гора и српски народ увијек поштовали све вјероисповести и давали им слободу”. Један италијански новинар у свом извјештају описује сусрет црногорских и турских војника приликом ослобађања Скадра, и између осталог каже:
“Идући према базару, Црногорци се срећу с турским војницима који иду према мосту одакле ће напустити град. Застају и кратко разговарају. Црногорци им нуде бијели хљеб који Турци са захвалношћу примају, а понеки заузврат нуде цигарете. Неки дојучерашњи непријатељи се рукују. Овакве кратке епизоде су се често понављале пред људима који се нису мијешали нити показивали икакве знаке дирнутости. Око поднева су се турски војници у ступцу спустили с Тепеа и коначно напустили град.” (Ђино Бери)
Ослобађање Скадра било је кратког вијека. Представници великих сила су 27. априла црногорској влади уручили писани захтјев да се Скадар у најкраћем року евакуише и преда великим силама. Краљ Никола то није хтио да прихвати. Тада је и Русија започела притисак како би се предао Скадар. Под руским притиском предсједник Министарског савјета Краљевине Србије Никола Пашић је 30. априла упутио црногорском Министарском савјет да умјесто Скадра затражи друге територијалне задовољштине. Истовремено, пред обалом су демонстрирале аустроугарска и италијанска флота. Аустроугарска је 3. маја објавила опсадно стање у Босни и Херцеговини. Усљед свих притисака, Краљ Никола је, 4. маја 1913. године пристао да преда Скадар у руке великих сила.
„Оваквих мука нијесам имао за свих 50 година моје владавине. Велика је одговорност на мени. Ријешио сам да до краја испијем чашу горчила. Морам попуштити, и Скадар, сан моје младости, напуштити, Скадар овјенчан хиљадама гробова мојих најбољих војника. Скадар, закониту баштину Црне Горе, услов њеног бољег живота.”
(Краљ Никола Први Петровић Његош)
По изласку црногорских јединица из Скадра, 14. маја, прекинута је блокада црногорске и албанске обале и тиме је завршен Први балкански рат. У Скадар је ушао одред међународних снага, на челу с вицеадмиралом Бернеом. Међународна управа Скадром је трајала од 5. маја 1913. до избијања Првог свјетског рата. Пола године од почетка Албанског похода, а пар недјеља након предаје Скадра 23. априла 1913. и потпуног престанка побуна, два дана прије него што је Црна Гора морала да напусти Скадар 14. маја посљедњи дијелови српског Приморског кора напустили су Албанију 12. маја 1913.
Након повлачења из Скадра, командант војске Краљевине Црне Горе, сердар Јанко Вукотић је објавио захвалницу војсци сљедећег садржаја:
„Похваљује се војска Црне Горе, њен војник и њен старјешински кадар, дивизијари и сваки перјаник поименице и сердар због јуначког, неустрашивог и прегалачког држања на Скадру које нам је залуду било.”
(Сердар Јанко Вукотић)
