Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић
На једној недавној књижевној вечери, у малом граду у Србији, пошто је сачекала да се сви остали изређају за потписивање књига, пришла ми је једна дотерана госпођа у годинама, села поред мене, сачекала да јој потпишем књигу, а онда је замолила за неколикло минута разговора.
„Морам нешто да вам кажем”, почела је. Очи су јој биле снене, глас тих и мек, „Знате, ја сам удовица, а провели смо преко четрдесет пет дивних година заједно, умро је пре три месеца…”
„Жао ми је”, скоро да сам прошапутала.
„Имам и унучиће.” Осмехнула се.
„Дивно.” Подигла сам обрве, очекујући њено питање.
„Молим вас, реците ми искрено”, наставила је, „да ли сам ја нормална? Да ли је ово нормално?”
Скоро да сам се измакла, нисам могла да повежем шта ми говори ова жена у лепом костиму пастелне боје, пажљиво нашминканих очију.
Помислила сам како је та жена, сама, прича
„Нормални сте”, рекла сам са осмехом, „наравно да сте нормални”, и кренула да устанем, кад ме је ухватила за руку.
„Знате, стално сам заљубљена”, рекла је то скоро шапатом, у највећем поверењу.
Загледала сам се у њу. Ближи се седамдесетој, брзо сам рачунала. „Дивно, благо вама.”
„И сад сам заљубљена, је л’ то нормално?”
„Наравно”, рекла сам са осмехом. „Заљубљени сте?”
Климнула је главом.
„Али, је л’ нормално и то да се у мене стално заљубљују?” Трепнула је кокетно.
„Ко се заљубљује у вас”, ништа ми није било јасно.
„Млађи мушкарци”, прошапутала је, још увек ме држећи за руку. „Само млађи мушкарци, је л’ то нормално?” Трептала је и поглед јој је био молећив. Велике плаве очи, на секунд су се замутиле изненадним сузама које су одбиле да се сруче на њен жути сако. „Заљубљују се у мене, стално”, додала је, а онда је руком очистила невидљиву мрвицу са рукава. „Кажите ми, је л’ то нормално.”
„Нормално је.”
Гледала сам је као неку малу савремену Казанцакисову Бубулину која своје адмирале који су у њу заљубљени, скупља по књижевним вечерима, у парковима, на туристичким путовањима, у чекаоницама у домовима здравља.
Помислила сам како је та жена, сама, прича.
И тек после, док сам путовала назад, пало ми је на памет да није важно да ли је сво то заљубљивање стварно или је плод маште усамљене жене, и како можда није уобичајено, али је дивно да жена у тим годинама верује како се изнова заљубљује, и како још увек може бити вољена.
Госпођа је победница, помислила сам, и чак сам се и гласно насмејала. Јер, какве су нам мисли, такав нам је живот.
Извор: блог “То сам ја”
