Пише: Зоран Чворовић
Словенском речју „грех“ преводи се грчка реч амартија (ἁμαρτία), а амартија је не само прекршај већ грешка или обмана. Црква тумачи грех као добровољно одступање од циља који је Бог назначио човеку, пошто је човек створен по лику и подобију Божјем. Према двомиленијумском учењу и искуству хришћанске цркве човек који пребива у греху, будући одвојен од Бога као јединог истинског извора живота и сазнања, пребива у заблуди не видећи свој грех. Огреховљени човек је слеп код очију, пошто је „сва еванђелска гносеологија“ у томе да се, како вели Св. Јустин Ћелијски (Догматика), „знање о Богу добија животом у Богу“. „Из побожности – познање. Каква и колика побожност – такво и толико богопознање“, каже ћелијски и свесрпски боговидац.
Речима „неко може бити роб, а опет је слободан; као што неко може бити слободан, а у ствари је роб“, Св. Јован Златоусти је изразио суштину хришћанског погледа на античку установу ропства. Такав поглед на установу ропства темељи се на ставу хришћанске цркве да „није робовање оно што нас вређа“, већ да је „право робовање робовање греху“.
Онако како по учењу Цркве непријатељ од искони поробљава човека грехом, тако исто бива у историји и с поробљавањем једног народа од стране његових непријатеља. Право и трајно ропство није физичко робовање већ духовно поробљавање, које се састоји у губљењу сопственог наслеђеног идентитета уз истовремено преузимање идентитета поробљивача. Барем Србима и Русима не недостају докази за то, расејани су од Галиције до Западне Херцеговине.
Благодати пројектних грантова
У условима постмодернистичке деконструкције органских историјских заједница, идентитетска конверзија се остварује добровољним преузимањем глобалистичког становишта, које се у зависности од потребе дириговано испуњава различитим садржајима и псеудовредностима.
Ових дана, док пребирам по српским разумевањима и неразумевањима рата који се у Украјини води између Русије и колективног Запада, стално ми у сећање долази разговор с једним старијим колегом од пре неких шест-седам година. На моје помињање Русије и руске друштвене науке, пренео ми је како је био запрепашћен „затуцаношћу“ руских правника, који су већ тада на састанке Хашке конвенције за унификацију међународног приватног права долазили са беџевима, који су својим слоганима афирмисали супрематију националног права над међународним правом. Ваљда се подразумева да онај ко се бави међународним правом, а у оквиру њега ужива благодати пројектних грантова и научног туризма, треба „по дифолту“ да протежира интересе западних центара моћи, а не сопствене државе. А при томе се такви интереси скривају иза, с једне стране, испразних идеолошких фраза о глобалној повезаности, свеопштем незаустављивом прогресу и свечовечанским интересима (?), а с друге стране иза теза о некаквом глобалном објективном закономерном развитку правне науке.
Идеологизована свест
Свест особа које су, под дејством различитих инструмената и из различитих унутрашњих мотива, интериоризовале глобалистичко гледиште претварајући га у сопствени поглед на свет, постаје у једном моменту затворена за оно што се до само пре неку деценију сматрало саморазумљивим. Ако је, примера ради, сувереност државе налик праву приватне својине физичког лица, има ли право власник да годинама држи уперену пушку у комшију и да истовремено очекује од њега да овај неће ништа предузети у циљу своје заштите.
Ако не могу да прихвате ову очигледност, како тек онда могу у идеологизованој свести да се изборе с бројним вредносним недоследностима колективног Запада. Иако је Запад „слободу трговине“ уврстио у ред светих либералних догмата, од 1974. године (измена тзв. Џексон–Вениковог закона) даје се могућност извршној власти (?) САД да по основу политичких критеријума лишава појединце и организације из других држава права на слободу трговине. Према недавном писању „Монда“, списак људи и организација из различитих држава света који су се нашли на удару санкција САД после доношења 2017. године тзв. Глобалног закона Магнитски садржи 1.623 странице и више од 37.000 прибележених података. Добар познавалац америчке правне и политичке историје приметиће како се арбитрарност и селективност код примене људских права налази у темељу америчког политичког система. Јер ако „сматрамо очигледним истинама да се сви људи рађају једнаки“ и „да их је њихов Творац обдарио неотуђивим правима“, а да међу ова спада „слобода“, како се наводи у познатој америчкој Декларацији независности од 1776, како то да је из завршне верзије овог документа избачена осуда ропства.
Пропагандна индоктринација
У хибридном рату који колективни Запад води против Русије и на српском простору, специфичном типу пропагандне индоктринације подвргнути су русофили и српске патриоте. Пошто код ове публике не пролазе тезе о „добрим Украјинцима“ и „злим Русима“ које су намењене поклоницима глобализма, раст очекиване подршке Русији код националних Срба сузбија се употребом уобичајених негативних стереотипа из регистра класичне англосаксонске русофобије којима се дисквалификује највише цивилно и војно руководство Русије, као тобоже некомпетентно, неодлучно, неинвентивно и технички заостало.
С тим у вези се у контролисаном медијском простору Србије непрестано манипулише тезом да званични Кремљ води политику стани-крени, јер је принуђен да води рат за који се наводно није спремао и у коме не зна шта је победа а шта пораз. Чињеница је да је званична Москва изашла с једним доста широко постављеним ратним циљем – демилитаризација и денацификација Украјине, али је исто тако чињеница да друга страна у рату, који како примећује директор „Россотрудничества“ Ј. А. Примаков, сходно броју учесника и употребљеним средствима, већ има карактер светског рата, није још увек открила своје ратне циљеве. Не зна се под којим условима ће колективни Запад укинути санкције Русији, нити када ће престати да војно помаже кијевски режим. Посматран из тог угла широко формулисани ратни циљ Кремља пре делује као дипломатска мудрост него као одсуство било каквог ратног плана.
Медији у Србији манипулишу и тезом о наводно неуспешним и преспорим руским војним операцијама, као доказу да је Русија ушла у рат технички и кадровски неспремна. При томе се занемарује чињеница да 200.000 руских професионалаца насупрот себе има пола милиона војника, уз свеобухватну позадинску логистичку подршку НАТО-а. Уз то војска кијевског режима избегава фронтални рат, па отпор пружа из утврђених градова, служећи се, по узору на ИСИЛ, цивилима као „живим штитом“. Ако већ руска војска није упала у замку исхитреног фронталног војног упада у урбану агломерацију привремено окупираног Донбаса, онда је ваљда преостало да се јавно мњење пропагандно увуче у исту клопку.
Не ентитет већ цивилизација
Очигледно је да Запад има намеру да Русији Украјина постане нови Авганистан, али је и те како могуће да на крају Украјина постане Авганистан ако не целом Западу, а оно ЕУ. Јер не треба заборавити да је Путин све досадашње политичке и војне победе извео уз минималне жртве, по чему се разликује од свих других великих руских вођа. Ваљда и стога што као искусни џудиста користи противникову снагу за своју победу.
И најзад, патриотском и русофилском делу српског јавног мњења намењена је теза о већ сада очигледном краху руске моћи и престижа, чији ће једини бенефицијар бити „тоталитарна“ Кина. Пошто су окциденталистички стереотипи, према којима ће свако одвајање Русије од ЕУ-ропског „раја“ неминовно проузроковати технолошки, економски и културни заостанак Русије, изгубили своје упориште и међу дојучерашњим водећим руским западњацима, остало је да се руско-кинеским партнерством плаше српске патриоте. Чак и бивши директор „Карнеги центра“ у Москви Дмитриј Тренин ових дана смирено закључује да после 24. фебруара „фактички тече процес одбацивања дела наслеђа Петра Великог – тровековне традиције позиционирања Русије не само као велике европске државе, неодвојивог дела равнотеже снага на континенту већ и саставног дела заједничке европске цивилизације“. Русија постаје у односу на Европу независни политички ентитет, али „пре свега самостална цивилизација“.
Извор: србининфо
