Пише Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра „Мајак“

Република Српска је у центру пажње западних моћника који сваку прилику користе како би покушали ослабити курс који је Милорад Додик успео наметнути а то је да Република Српска храбро корача подигнуте главе у овим смутним временима. Наратив европских парламентараца и дипломата је такав као да Република Српска ствара неку врсту нестабилности на рачун остатка још увек заједничке државе. А позиција Републике Српске је управо у изворном Дејтону и повратку надлежности које су перфидно биле одузимане разним врстама политичких и сваких других претњи и уцена.

Дошло се до тог стадијума да је постала реална претња сам опстанак српског ентитета а самим тим и народа који је крвљу и животима одбранио  право на своје постојање и на вековна огњишта. Политичке смицалице високих представника као и злоупотреба такозваних „Бонских овлашћења“ одузела су Србима готово све што им и по том Дејтонском споразуму припада. Политички представници у Бања Луци само то и траже и истрајавају на својим захтевима. Само оно што им по уставу и закону припада а то је много више од онога што је тренутна ситуација. Одрицало се од свега зарад интереса странаца а који готово увек раде против интереса Срба а зарад интереса оних који би да угасе Републику Српску а самим тим и постојање Срба на овом простору. Разне санкције које се уводе појединачно још увек су само последица бахатости страних представника који су навикли да се према њима поданички понаша и безпоговорно извршавају сви хирови којих није мало и који су превршили сваку меру. Српски народ има подршку и са ове стране Дрине, реке која спаја наш народ на овом простору и који никад неће бити граница. Политичари у Републици Српској морају да истрају у повратку надлежности на које имају право али и да чувају мир и да уз подршку Србије и још чвршћу сарадњу на свим плановима јачају капацитете српског народа у овим западним крајевима. Унитарна Босна под покровитељством странаца није ништа друго него реализација перфидним средствима онога што није постигнуто у рату деведесетих. Чврстина српских аргумерната је јасна и нема повлачења што се тиче политике која се води.

Војна операција у Украјини коју спроводи Русија је била окидач да се поново повећавају контигенти међународних снага у БИХ иако никаква претња за било кога није на дневном реду. Нико не звецка оружјем са српске стране али се Србима константно прети свим могућим средствима. А војно присуство у већем броју управо треба да докаже Србима шта може да им се догоди ако не буду слушали и ако не буду имали поданички приступ овој ситуацији.

Многи су изазови пред српским народом у овим временима али ми нешто нисмо ни навикли кроз историју на неке дуге периоде благостања и спремни смо у сваком тренутку да бранимо своја права. Треба много памети али и тврдоглавости да би се издржало али није немогуће и једноставно нема назад. Уз Божију помоћ и неуморан народ који сваки дан мора да потврђује своје право на постојање, ми верујемо да можемо ићи напред и да можемо на прекретници једног историјског доба имати ветар у једрима и ићи у правом смеру.