Сви желе да имају мир, али не знају како да га стекну. Пајсије Велики се лако гневио, па је молио Господа да га избави од те мане. И Господ му се једном јави и рече: “Пајсије, ако желиш да се више не гневиш, ништа немој пожелети, никог не осуђуј, нити мрзи”. Тако ће и сваки човек увек имати мир у души ако одсеца своју вољу пред Богом и људима. Онај, пак, ко воли да чини своју вољу, никада неће бити спокојан.
Душа која се предала вољи Божијој лако подноси сваку невољу и болест, јер се и у болести моли и сагледава Бога: “Господе, Ти видиш моју болест и знаш колико сам немоћан и грешан. Помози ми да трпим и дај ми снаге да Ти захваљујем на свему”. И Господ ће олакшати болест и душа ће осетити Његову помоћ и радоваће се због тога и благодарити Му.
Апостоли су се потпуно предавали вољи Божијој и тако су сачували мир. И сви остали светитељи трпели су све невоље, предајући се вољи Божијој. Господ нас воли и стога се не треба ничега бојати, осим греха, јер се због њега губи благодат Божија. Тада ђаво прогања душу као што ветар гони дим или сув лист.
Треба се сећати да је ђаво отпао од Бога због гордости и да се непрестано стара да и нас повуче за собом, и многе је већ преварио. А Господ је рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).
„О милостиви Господе, даруј нам мир Свој као што си га дао светим апостолима, рекавши: Мир свој дајем вам“ (Јн. 14,27).
Господе, дај да се и ми наслађујемо миром Твојим. Свети апостоли су примили тај мир од Тебе, и давали га целом свету. Спасавајући људе, нису га изгубили, нити се он умањио у њима”.
Слава Господу и Његову милосрђу, што нас толико много воли и даје нам Свој мир и благодат Светога Духа.
Судећи по Светом писму и по карактеру данашњег народа, живимо у последња времена. Зато сви треба да сачувамо унутарњи мир без којег нема спасења, као што је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим Саровски. За живота преподобног оца Серафима, Господ је зарад његових молитава чувао Русију. После њега дошао је други духовни стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. На њему ћемо се задржати, јер је наш савременик и јер смо имали прилике да видимо како се моли, док друге светитеље нисмо.
Сећам се како је једном, после свете Литургије, отац Јован сео у запрежна кола и хтео да пође, али га је народ окружио и молио за благослов. И у тој великој гужви и метежу његова душа је била непрестано са Богом и није се расејавала, нити губила мир. Питамо се: Како је могао то да постигне?
Ово је постигао, јер је волео људе и није престајао да се овако моли Богу за њих:
“Господе, даруј мир Свој људима Својим”.
“Господе, пошаљи слугама Својим Духа Светог да би загрејао срца њихова љубављу Твојом и упутио их на сваку истину и добро”.
“Господе, хтео бих да Твој мир почива у свим људима које си толико заволео да си и Сина Свог Јединородног дао за спасење света”.
“Господе, даруј им благодат Своју како би Те у миру и љубави познали и заволели и рекли као апостоли на Тавору: “Господе, добро нам је бити са Тобом”.
Молећи се тако непрестано за људе, отац Јован Кронштатски је чувао душевни мир, а ми га губимо, јер немамо у себи љубави према ближњима. Свети апостоли и сви светитељи желели су спасење људима и, живећи међу њима, пламено се молили за цео свет, а Дух Свети их је помагао и јачао у тој љубави. Што се нас тиче, нећемо задобити мир ако не будемо волели брата.
Нека свако размисли о овоме!
Свети Силуан Атонски
