Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
Прве капи прољећне, априлске кише дале су ми довољно убједљив повод да прекинем шетњу стазом поред Словенске плаже и запутим се према Маинама. На путу до стана у којем живим примијећујем , за ово доба године, прилично велики број аутомобила на будванским улицама. Као да су сва та поскупљења горива из претходног периода породила у подсвијести људи тешко објашњиву потребу да баш свуда морају да иду својим аутомобилима, па чак и до најближих продавница и сличних дестинација, у које су до прије само пар мјесеци готово увијек ишли пјешке. Испред најпосјећенијег будванског супермаркета, прилази ми десетогодишња дјевојчица и предлаже ми да купим бар један од неколико њених цртежа, од којих су неки урађени дрвеним бојицама, а неки фломастерима на блоку број 5. Док ми то говори, дјевојчица ми својом гестикулацијом јасно ставља до знања да је и сама свјесна да за цртање нема нарочитог дара, али је напросто срамота да проси, па покушава на овај начин бар нешто новца да заради и однесе својима кући. Кажем јој да код себе немам ништа ситно и молим је да ме сачека да завршим своју куповину у продавници, након које ћу неизоставно купити неке од слика. Међутим, у супермаркету ме је за касом сачекала огромна гужва, коју су махом направили новопридошли гости из Украјине. У питању је заиста пристојан и културан свијет, али и прилично имућан, судећи по маркама аутомобила који их чекају испред продавнице. Захваљујући њиховом масовном доласку у Будву, овдашњи станодавци су подигли цијене, па своје некретнине им изнајмљују и по три или четири пута већој цијени од реалне. За касом сам због гужве био приморан да се задржим неких пола сата. По изласку из супермаркета, дјевојчицу сам тражио по паркингу, надајући се да се сакрила иза неког од паркираних аута. Познаник, којег сам срео на самом крају паркинга ми говори да је дјевојчица и њему пришла са блоком број пет у рукама. Каже ми да је неког чекала петнаестак минута, па отишла у правцу насеља Бабин до. Договорили смо се да јавимо један другом ако би је опет срели и сазнали више информација, како би покушали да алармирамо што више људи, који би њој и њеној породици конкретније помогли.
У дворишту код цркве Св. Петке срећем повећу групу дјечака који играју фудбал. То је сцена коју све ређе виђам у Будви, будући да се људи генерално све више отуђују и радије слободно вријеме проводе на мобилним телефонима, а мање у дружењу са другима. Након одбрањеног шута, дјечак који је стајао на голу лопту избацује у корнер. У том тренутку се из више дјечачких грла чуо поклич:” Три корнер – пенал”! То ме је вратило у вријеме мог одрастања у Никшићу осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека, када смо сваког дана играли фудбала на стадиону малих спортова. Тада је , такође, важило правило ако екипа која се брани у оквиру једног напада три пута избаци лопту у корнер – противничка екипа добија пенал. Када су ме угледали, дјечаци су на тренутак престали са грајом и поздравили ме са “Помаже Бог”. Тек тада сам препознао неколико њих који редовно долазе на литургију код нас у цркви Св.Тројице. Дакле, баш она дјеца која редовно одлазе на недељну литургију, навикнута на заједницу радије бирају да слободно послеподне проведу у игри са вршњацима, за разлику од већине дјеце њихових годишта која ће радије бити на интернету или гледати телевизију.
И заиста, у овом свијету у којем све више доминирају пандемије и ратови, Црква ће у наредним годинама бити једна од ријетких установа која ће позивати људе на заједницу. По мјери овога вијека је отуђени човјек, који гаји илузију да је самом себи сасвим довољан. Међутим, када се човјек издвоји из заједнице, нарочито оне благодатне и спасоносне, његов живот почиње све више да личи на промашен пенал у задњем минуту зауставног времена, при неријешеном резултату….
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
