Покушај Подгорице да обрише сећање на НАТО агресију или да бар одговорност сведе на српску кривицу намеће питање да ли ћемо ускоро слушати и то како су „зли четници“ из Шумадије, Топлице и Неготинске Крајине лично навигирали бомбама које су падале по црногорској земљи. Чињеница да је званична Подгорица забранила родитељима погинулих, ветеранима и борцима са Кошара да полагањем цвећа подсете на НАТО злочине 1999, а истовремено, посредством телеграма са потписом Мила Ђукановића саучествовала у болу породице преминуле Медлин Олбрајт, оставила је простор за упитаност – шта се то десило са људима који воде Црну Гору током само две деценије?
Такође, неколико дана након што је у Подгорици 24. марта организован велики народни протестни скуп под називом „Не заборављамо“, Министарство просвете је укорило ђаке даниловградске гимназије због перформанса којим су обележили годишњицу НАТО бомбардовања.
У контексту шизофрене ситуације у којој се забрањује одавање поште жртвама НАТО агресије, а истовремено глорификују њени налогодавци, политиколог Тиосав Пурић каже да су чак и гласила антиђукановићевске али продепеесовске политике у овогодишњем тексту којим су подсетили своју публику на НАТО агресију, обзнанили како Црна Гора није прихватила ратно стање са НАТО – које је Београд прогласио.
-Обзнањено је да је Београд прогласио рат. Ко је онда кривац за тај рат?, пита се Пурић.
Све то је, тумачи он, још један искорак ка мирењем грађана Црне Горе са чињеницом да је земља у НАТО упркос народној вољи. Јер, додаје, како другачије да разумемо то политички коректно избељивање јавног дискурса у Црној Гори, ако не као настојање да се све српско уклони као препрека ка срећном суживоту унутар једне заједнице каква је НАТО, и у којој Црна Гора има иста права и обавезе као моћна САД.
–Срећа је што та земља више није ни црногорска, него атлантистичка одскочна даска за васпитавање Србије, која је према писању западних медија, од Гардијана, па надаље, Путинов „тројански коњ“ у Европи. Срећа је, јер да није, и онај црногорски крш би проплакао. То су позиције оних који су ДПС хтели да замене политиком истог садржаја, али другачије мимикрије.
Што се тиче атлантистичких снага у Црној Гори, Пурић сматра да су то су одавно постали људи о чијим моралним квалитетима не вреди расправљати.
–Телеграм саучешћа који је Мило Ђукановић упутио породици Медлин Олбрајт делује гротескно. Немојмо се чудити ако догодине Мило Ђукановић дигне и споменик Медлин Олбрајт. То би било и пригодно. Тако да нема никакве забуне у томе што је представницима ДФ-а забрањен приступ касарни у Даниловграду. Коначно, јасно је да је НАТО једина сила која одлучује у Црној Гори.
Писац и сарадник Андрићевог института Желидраг Никчевић има своје образложење. По њему, постоје на жалост људи-љигавци који сматрају да је врхунска животна мудрост придружити се најјачем – ономе за кога претпостављају да је тренутни господар ситуације. Том господару, каже, они се бесомучно улагују, представљају се као његов верни савезник, малтретирају и шпијунирају свакога ко се усуди да мисли другачије.
–Притом, уопште није битно да ли је тај газда неки локални шверцер и силеџија или неки пролазни моћни Странац – важно је бити уз њега док се то исплати. Јер је све на продају, каже Никчевић и додаје да људи у Црној Гори имају несрећу да две-три деценије државу предводи политичар какав је Мило Ђукановић.
Он у том светлу види и чињеницу, како каже, подлог и кукавичког изостанка обележавања годишњице зликовачке НАТО агресије.
–То је само делић те црногорске срамоте, за коју се ипак надам да ће ускоро бити избрисана или бар ублажена. Јер тамо видим младе, паметне, неустрашиве људе и жене који знају шта је слобода, шта је част и шта је одбрана Отаџбине.
У констелацији односа каква је сад у Црној Гори , Пурић је уверен да ће и догодине Црна Гора више личити на земљу у којој је Дан мрмота национални празник, него на државу која са поносом чува сећање на супростављање агресорској политици једне империје.
Извор: Спутњик
