По свему судећи у Подгорици 14. априла неће почети приказивање филма Милослава Самарџића “Опкољени”. Управа бисокопа у “Делти” скинула је филм са репортоара након што су ДПС медији дигли дреку како је скандалозно да се приказује један филм који о четницима не говори као о кољачима, издајницима и ратним злочинцима. Црна Гора, односно већина њених грађана и скоро све тобожње институције огрезле су у блату комунизма и деценијама никако да из тога изађу и прекину пупчану везу са једном идеологијом, покретом који је читав свијет завио у црно и чија су посљедица милиони невиних жртава.
Када већ не може у биоскопу на овом порталу објављујемо најаву “Опкољених”, биографију Николе Калабића, као и разговоре са Милославом Самарџићем и екипом која је радила филм. Надамо се да ће доћи вријеме и то врло брзо да и овај филм буде приказан у Црној Гори и да почне процес самоосвјешћивања Срба, али и осталих, и прекидање везе са комунизмом.
ТЕМА филма
Србија, јесен 1942. године. Бројне есесовске јединице претресају терен у потрази за четницима. Четници примењују герилску тактику: Растурају се у мање формације и одлазе дубље у планине. Међутим, уз помоћ једног издајника, одред од 200 есесоваца сазнаје где се налази поручник Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, са још тројицом четника. Креће потера и четници су опкољени.
Калабићев четник који је пратио издајника трчи у покушају да доведе појачање, а други четник креће за Немцима, покушавајући да помогне Калабићу.
Недићева Специјална полиција одводи део Калабићеве породице у логор, док им његов 12-тогодишњи син, као и супруга, беже.
Немци позивају Калабића на предају, обећавајући војнички третман у заробљеништву, али, он зна да су његовог оца, потпуковника Милана Калабића, недавно свирепо мучили и убили.
Да ли ће појачање Калабићу стићи на време? Да ли постоји излаз када 200 војника опколе њих четворицу? Како сачувати присебност у таквој ситуацији?
Биографија Николе Калабића
Никола Калабић је рођен 20. децембра 1906. године у Подновљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Добио је име по деди, успешном трговцу. Он је саградио кућу у којој је Никола рођен, а коју су Немци порушили током Другог светског рата.
Николин отац је био аустроугарски жандармеријски официр. Када је избио Први балкански рат, 1912. године, прешао је Дрину и ступио у српску војску. Постао је ратни херој, носилац десет одликовања: Карађорђеве звезде, два Бела орла, две Златне медаље за храброст, Сребрне медаље за храброст, Албанске споменице, Споменице ослободилачког рата 1912, Споменице 1913. и Споменице 1914-1918. Приликом пензионисања, 1929. године, имао је чин капетана прве класе, који је добио 1923. године.
Никола је завршио шест разреда гимназије, а затим, је 1925. године, уписао Средњу техничку школу, геометарски одсек, у Београду. Дипломски испит је, после две године, положио добрим успехом, чиме му је призната ”теориска спрема за позив геометра”.
Потом је, 2. октобра 1927, Никола упућен на одслужење војног рока. Служио је тзв. ђачки кадар, у Ђачкој чети Инжињерске подофицирске школе ”Краља Петра Великог Ослободиоца” у Марибору. У чину каплар-ђак, изашао је из војске 11. јула 1928. године. Са собом је понео карактеристику већ типичну за свој темперамент: с једне стране, ”владања врло доброг, здрав, тих и миран; службу врши врло добро, способан за десетара и помоћника водника”, а с друге стране ”кажњен са седам дана притвора”. Ипак, Николин старешина је закључио: ”Заслужује препоруку”.
У војничкој књижици пише да је Никола имао плаве очи, што није тачно – очи су му биле зелене, као и сестри Ангелини. Са 180 центиметара био је, за оно доба, веома висок човек, а уз то, како је записао војни лекар, ”јаке развијености”.
Николина развијеност потицала је отуда што се бавио спортом. Био је члан сокола, у више места у којима се школовао и, касније, у којима је живео. У нешто старијој доби, Никола је био и инструктор у соколским удружењима. (У оно доба, соколи су били најчешћа спортска друштва; бавили су се углавном гимнастиком и атлетиком.) Као спортиста, Никола је словио за ”заклетог” непушача (супротно од његове карикатуре, коју су комунисти приказивали у својим књигама и телевизијским серијама).
Интервју са режисером Самарџићем
Са добром препоруком из војске, Никола је наредних година позиван на војне вежбе, на којима је спреман за официрски чин. У његовој војној књижици евидентирана је само војна вежба из 1929. године, која је трајала два месеца – од 3. августа до 3. октобра. Пошто се добро показао, указом број 8.682 од 11. априла 1930, са рангом од 17. децембра 1929. године, унапређен је у чин инжењеријског потпоручника. Унапређење је објављено у Службеном војном листу за 1930. годину, на страни 784. На ранг листи резервних официра вођен је на страни 750.
По одслужењу војног рока, Никола је радио у катастарској секцији у Нишу, као катастарски приправник. Ту је спремао државни стручни испит за геометра, који је, из прве, положио врло добрим успехом, од 2. до 4. децембра 1930, пред петочланом комисијом.
Током школовања у Београду, Никола је упознао годину дана млађу колегиницу Стајку (коју су после сви звали: Борка), рођену у Рајковићима код Ваљева, у породици старих радикала – пашићеваца. Борка описује Николу као ”наочитог и отреситог” младића, који је ”волео да помогне”. Борка и Никола венчали су се 1929. године у ваљевској цркви, а следеће године, 3. августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан. Прву службу добили су у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево.
Са младенцима је живела Николина мајка Јока, а до удаје, око 1935. године, и сестра Ангелина. Међутим, после две године Ангелина је напустила мужа, оставши, до краја живота, са Калабићима. За мужа каже да је био ”тежак човек, коцкар и пијаница”. Никола га је, по венчању, запослио у ваљевској Катастарској управи, али он ипак није могао да се среди. Ангелина је имала бољих прилика за удају, које су пропале пошто је мајка Јока, по старинском обичају, желела да јој женско дете што дуже остане у кући, да би породица имала једног радника више. Никола је био против тога. На породичној слави, Светом Ђорђу, лепо је примио једног младића, који је, како изгледа, дошао да запроси Ангелину, у договору са њом. Али, због Јокиног противљења, прилика је пропала.
Раних тридесетих година Никола је постао активни члан Удружења четника, којим је председавао војвода Коста Пећанац. Ту се добро показао, па је 1936. године одликован орденом Југословенске круне.
Од 1932. године Никола је био начелник Катастарске управе у Ваљеву, а ту је радила и Борка. Калабићи су спадали у ред угледних, добростојећих породица. Негде до 1940. године Никола је возио мотоцикл, а онда је купио ауто – велики амерички ”бјуик”. О тим данима, Борка је сведочила:
Важили смо за имућнију породицу. Кола смо возили кад их је ретко ко имао. Никола је био права боемчина и другарчина. Волео је друштво, песму и шалу. Лудовао је за коњима, готово их је више волео од људи. Возећи чезе, тркао се често са возом, говорећи са сетом како је песник Сергеј Јесењин својевремено плакао када је машина претекла коња.
Први дан рата, 6. април 1941, резервног инжењеријског поручника Николу Калабића затекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал љуба Новаковић, командант ваљевског гарнизона. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. На овој планини се тада налазио војвода Коста Пећанац, у чију је четничку организацију генерал Новаковић одмах ступио.
Пећанац је поставио Николу за свог обавештајног официра на подручју Шумадије и Београда, произвевши га у звање Војводе церског и ваљевског. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на што је он одговорио: ”Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се”.
Према Боркином сведочењу, Никола се вратио са Букуље после свега три дана. Пећанцу је поручио да га напушта зато што је ”кренуо са Недићем”. ”Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. То није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу”, сведочила је Борка.
За пуковника Дражу Михаиловића Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, према Боркиним речима, касног лета 1941. године Никола одлази на Равну Гору.
Три дана из Боркиног сећања заправо су три или четири месеца, колико је Никола заиста провео у четничкој организацији војводе Косте Пећанца. Калабићев одлазак код Пећанца, у тој првој фази рата, био је логичан избор. Пећанчевој организацији прикључили су се и многи други родољуби, међу којима и мајор Драгутин Кесеровић. Али, ускоро се показало да Пећанац није у стању да испуни поверени задатак, пре свега због дубоке старости. његову организацију постепено је потискивала и надјачавала Дражина герила, да би је крајем године и формално заменила (у смислу законских овлашћења). Догађај који је преломио судбину војводе Косте Пећанца био је његов састанак са делегатом немачке Команде Србије, у ноћи између 27. и 28. августа 1941. на Букуљи. После овога, многи су напустили Пећанчеву организацију и отишли на Равну Гору.
И Никола Калабић се, према сведочењу његове жене, ”пун горчине” вратио са Букуље. По једном куриру, послао је Пећанцу црну четничку униформу коју је дужио, као и добијена овлашћења, а потом је, са препоруком адвоката Свете Протића у џепу, кренуо пут Равне Горе.
Према сведочењу поручника Звонимира Вучковића, команданта Таковског четничког одреда, Дражини команданти из области Ваљева дочекали су Калабића непријатељски, јер им је, због своје популарности у народу, био велики конкурент. Зато су они Калабића до Равне Горе спровели везаних руку. Прва Николина дужност била је – командир Дражине Пратеће чете. После два месеца, током новембра, његова Пратећа чета постаје Чета Горске гарде, да би током 1942. године прерасла у Бригаду Горске гарде.
Тако се, у критичним тренуцима устанка 1941. године, у борбама најпре против Немаца а потом и против комуниста, Калабић налазио у непосредној Дражиној близини.
Никола је од првих дана сматран једним од најбољих оперативних официра. О гласу који га је пратио сведочи и једно писмо мајора Захарија Остојића, начелника Оперативног одељења Врховне команде, Дражи, од 26. априла 1942. године. У то време, Врховна команда са пратећим јединицама је, избегавајући немачке потере, дошла на Голију. Остојић најпре упознаје Дражу како је успео да оформи митраљески вод, а затим каже да је у току формирање чете аутоматичара. Тај задатак поверио је управо Калабићу:
“Наредио сам Николи да формира укупно 4 вода по 30 људи. Сви би требали да имају аутоматска оружја. Тако ћемо имати једну јаку ударну снагу за сваки случај.”
У извештају влади у Лондону од 27. јуна 1942. године, у коме говори о организацији Врховне команде, Дража убраја Калабића међу неколицину својих најближих сарадника.